Дивља градња на Андрићевом Балкану

Андрић нам и данас враћа у жижу теме које су биле мање јасне у прошлости. Његова докторска дисертација је обимно дело о начинима владања за време Османлијске, односно, Отоманске империје, од закона или кануна, како они то зову, до закључка који говори о условима за драму на Балкану, у Босни пре свега. Тај основни услов је испуњен чињеницом да прелепи пејзажи – које надлећем често по сунцу од Куршумлије до Београда – никада нису претворени у она поља која личе на Тоскану.

Иако нигде није речено у Андрићевој дисертацији, намеће се закључак да је најизраженија драма Балкана то што, за разлику од осталих делова Европе, ми никада нисмо прошли кроз ренесансу.

Један од мотива који су ме довели у Вишеград је била зачуђеност над мостом који стоји тамо као нека усамљена лепотица. Уистину није анегдота то да, за разлику од времена које је он описивао, данас тај мост стоји и повезује две обале које не значе ништа.

Када би то данас видео, Андрић би, будући паметан, ћутао. Знао би да, историја, изузев тог моста као једне приватне задужбине, није оставила ниједан цивилизацијски траг, који све то испуњава по оним мерама које сам, живећи на Западу навикао да доживљавам као своје.

Утолико мој лични доживљај Андрића кореспондира са општим, проистеклим из идеје његове о томе на који начин је Отоманска империја дизајнирала социјални живот, кроз законе и кроз дела. Консеквенца тога је тај Вишеград, у коме доминира један мост а иза њега једна кафана, која на једној увећаној слици, у једној лошој репродукцији, приказује један велики ћевап и пљескавицу. А наставак, како он некад каже, понајвише у роману „На Дрини ћуприја“, заправо говори о једној касаби која је историјска форма и која је ту постојала, а која је изван пропорција било којег стила у Европи. Прилагођени касабалијском животу, покрај приватних кућа, ови јавни објекти говоре да ту не само да није било 17. и 18. века, него није било ничега.

Шта је драма тог територија? Ту су се смењивале две, како писац каже, дотрајале империје. Аустрија је анектирала Босну у тренутку када је Отоманска империја издисала, али је и Аустрија била на издисају, па је утолико, од јавних објеката, до тога како су људи уређивали свој живот, најимпресивније остало оно што он хвали у Сарајеву, у процвату Отоманске империје. На ободу тих планина су биле баште, жардини на којима је у Италији могло да им се позавиди.

Андрић говори и о Сарајеву и о Вишеграду на сличан начин. Закључује да су ти градови развијани захваљујући ратовима. Говори о аустроугарском уласку, такође као о ратном стању, и о траговима који су остављени у архитектури аустроугарској као најгори могући. Вели да су то дуги мрачни ходници, куће невеселе и оне које не одговарају том тлу; он, заправо, говори о осећању које ја данас имам када сваки дан одлазим у Вишеград. И где покушавамо, и већ смо у поодмаклој фази, да додамо оно што историја није дозволила да се дода: то су ти историјски периоди који стварају континуирану слику, од историјске до естетске. Утолико је поучно читати Андрића, увек па и сада, зато што ванвременски утисак који оставља једна погођена тачка, из које се метафизички размишља о том простору, јесте нешто што вреди читати готово сваки дан.

Босна је главни агенс свих његових романа и прича. У уметности је, најчешће, инспирација која стиже из неког снажног мотива, заправо, одлучујући фактор у успешном обликовању. То је, као што би рекао онај дечак, што пита оца будисту, који је направио савршену форму слона: „Како ово, тата?” А овај му одговара: „Само одстраниш непотребно!”

Код Андрића није било тог „непотребног”, зато што је његов интерес сезао од есејизирања о вину, до онога што је нудио тај грађевински материјал, то чудо од живота, где се, објективно, сударају велике цивилизације. Једино је он именовао ту идеју: сви то говоримо онако изопштено; а он, од своје докторске дисертације, где констатује да је трагедија тог тла између осталог, у томе што су се ту смењивале, у кључном моменту, дотрајале империје. Врло често, у националистичком дискурсу се, беспредметно, рига огањ на то што су то били Турци. Али они су неизоставни састојак те приче, као што је и његова идеја о томе да је Аустрија, заправо, учинила све најгоре што је могла да уради, за тих осамдесетак година колико је ту била.

Има један јунак, онај Алихоџа, који њихов долазак дочека закован за уво, за дрвену ограду на почетку моста, након покушаја да реактивира Отоманско царство и да не пристаје на долазак Аустрије. Има један поглед, његова визура, када наопачке види свет и закован је за уво на почетку моста и гледа како са друге стране аустријска војска улази, али она не улази као претходница: испред војника иде санитет, па он види крст, и то наопачке а црвен.

У Андрићевој метафизичкој мисији, у освајању те супстанце духовне босанске, он је пронашао оно што ће 40 година касније Маркес у „Сто година самоће” да обрађује, наравно на други начин. Не постоји јача веза од те паганске, која нас везује са тим далеким светом. У ствари, моје је запажање, Андрићеви јунаци нити су довољно кристијанизирани (најбоља потврда те приче је, рецимо, Радисав), нити су довољно исламизирани. Негде у том паганском поимању живота се и конституише тај јунак, тај несрећник, или тај антијунак. Оно што је данас видљиво, јесте баш у тој форми градње, односно у тој дивљој градњи. Не само да су зграде без дозволе, него је и живот на том простору специфична дивља градња. Не само живот јунака, него, бојим се, и живот људи који ту живе.

Јер, историја оставља озбиљне трагове. Није случајно Шанзелизе у Паризу онолико широк, нити је Тријумфална капија случајно на месту где победници из ратова морају да прођу, а онда се направи Ла Дефанс у оптичкој вези од два-три километра, где се више не ради о питању освајања, него о питању нечег што се зове помирење.

Код нас је то увек остајало нити једно, нити друго. Стога ни та драма не престаје да бива дивља градња, у смислу у којем ренесанса није дефинисала човекову позицију у свемиру. Нема оног раширеног типа који у кругу са рукама, који, не баш као Исус Христ, али ипак, затвара тај круг, држећи се ногама и рукама за њега.

Е, ту је негде тајна. Идеја о Андрићевом граду је она која хоће да из литературе врати један простор, који би деловао као посебан пацифизам између тих паганских, нагонских страсти, које сваки мало неко у историји подстакне да ридају огањ. Мислим да ће тај град, заправо, бити слава његовој проницљивости, аналитичности, и оној кјеркегоровској стрепњи у којој је Андрић провео свој живот и где је достигао највеће уметничке домете које један уметник у Европи може. Сматрам се да ће основна функција тога града бити, заправо, есенција његове литературе – да кад дођу времена да се подстичу нова клања и нови ратови, присуство једног таквог града који стиже из литературе, и незавршених историјских послова, упозорава и да пацификује.