Жеља за истребљењем која пара ваздух

Једна од најзначајнијих и најпревођенијих португалских књижевница Лидија Жорж, коју још називају и обновитељком португалског романа, ексклузивни је гост овогодишњег Међународног београдског сајма књига и свог српског издавача „Архипелага”. На штанду „Архипелага”, Лидија Жорж ће бити у понедељак 24. октобра, од 15 до 17 часова, дружиће се са читаоцима и потписивати своју књигу „Док ветар звижди кроз кранове”, коју је превела Ана Кузмановић-Јовановић. Овај роман добио је једну од најважнијих европских књижевних награда –немачку награду „Албатрос”, затим награду Удружења књижевника Португала и награду критике. Њен роман „Долина страсти”, такође је одликован важним признањима, међу којима је и награда ПЕН-а. Лидија Жорж (1946) завршила је студије романске филологије на Универзитету у Лисабону, а неколико година живела је у Анголи и Мозамбику.  

Пишете о разликама између богатих и сиромашних, између раса. Да ли су ове оштре ивице различитости у данашњем Португалу, и у остатку света, блаже?

Почетком 21. века, генетичари су доказали да је боја коже најповршнија од свих људских случајности. Боја је декорација за тело, ништа више. Као исход, концепт расе изван je сваког питања. Данас, у свим друштвима чест је случај мешања раса, и то је огроман прогрес. Треба да будемо поносни што живимо у време овакве освешћености. Насупрот томе, разлике између богатих и сиромашних у порасту су свуда у свету, па и у Португалу. Као грађанка, врло сам забринута због ових социјалних проблема, али када је реч о литератури, то питање не стоји усамљено као тема. Више волим да црпим акцију из дубина осећања, снова и заваравања ликова, из чега настаје и интимни театар, повезан са коначним смислом живота.

У вашем роману показано је донекле веће јединство људи у сиромашној породици, такозваног трећег таласа, од богатих „белих” људи. У тренутку бакине смрти, ваша јунакиња Милене остаје сама, и заљубљује се у човека другачијег порекла?

„Док ветар звижди кроз кранове” углавном је књига о обесвећењу почињеном унутар породица, без обзира на то да ли је реч о богатима или сиромашнима. Ту су обе стране у дослуху. Међутим, када је реч о ликовима, Милене је врло необична јунакиња. Има око тридесет пет година, а понекад се понаша као девојчица од дванаест или четрнаест година, као дете, или девојка од двадесет. Она расипа своју љубав у много праваца, на своју покојну баку, одсутног рођака, своја привиђења, као и на свог дечка Антонина. У исто време има исконска, али и врло истанчана осећања. Не уме речима да дочара своје идеје, али у ствари зна више него остали. Будући да је сама, очекује пажњу и бригу околине. Свет и људи, виђени њеним очима, садрже читаве пејзаже хуманости сакривене испод пуке спољашњости.

Љубав Антонина и Милене у једном тренутку је забрањена и помало наликује модерној верзији романсе Ромеа и Јулије. Различитост може да буде подстрек?

За мој роман може да буде врло ласкаво поређење са Шекспировом романтичном драмом. Вечита љубавна прича увек је актуелна. Али, нажалост, овде то није случај. Љубавна прича у роману „Док ветар звижди кроз кранове” само је део другог проблема, циничне приче о саучесништву и обмани. За овом темом трагам откако сам почела да пишем. То је португалска тема. У мојој земљи, људи су мирни и тихи на површини, али испод те фасаде, наше друштво није ништа мање насилно од других. Међу нама, насиље и злочин обично су сакривени. Као писац, волим да укажем на неке речи и дела прикривене иза тешких породичних завеса, или негде на наличју историје. Овај пар, будући да је безначајан за друштво, иде корак испред, како би осветлио тамне путеве.

На који начин је живот који сте провели у Анголи и Мозамбику утицао на ваш рад, и на ваше мишљење о португалској колонизацији?

Живела сам тамо у пресудна времена, током Колонијалног рата. Тамо сам историју учила директно, на терену. Углавном, упознавала сам се са људском природом која се суочава са страхом, опасношћу и смрћу. Више него о португалској колонизацији, научила сам нешто о колонизаторима. Сви су исти, Белгијанци, Французи, Енглези, Холанђани, Шпанци. Окупатори су арогантни и горди, а други потчињени, гневни и понижени. Последица свега – обострана жеља за истребљењем пара ваздух. Свен Линдквист, шведски писац, у својој књизи „Истребити све убоге” показао је да је колонијализам 19. века био узрок холокауста у 20. веку. Остајући у Африци током последњих година Португалског колонијалног рата, увидела сам прошлост Европе и потешкоће данашњице. Воља за доминацијом и насиљем за мене је енигма људске природе. Пишем о тој енигми.

Како је живети у постколонијалном свету, који је, у исто време свет нове колонизације?

То је највеће изненађење за људе моје генерације. Раније смо сматрали да ће постколонијална ера бити наставак независности, слободе и напретка за све нације. Била је то велика утопија седамдесетих и осамдесетих година. Али онда, корак по корак, нова колонизација, другачија него прошла и без граница, запосела је читаву Земљу. Сада концепт доминације није повезан са расом, или етничким групама. Реч је о скученом економском питању – продајем ти своје оружје, ти ми дајеш природна богатства своје домовине. Очигледно да није неопходно да та земља буде дословно окупирана. Покретљивост дозвољава све врсте насиља. Чудно је то. Ако сте оптимиста можете да верујете у предивну моћ нових средстава комуникација, која креира ново, фер, друштво. Пост постколонијална ера можда и постане доба без колонија.

У вашем роману указали сте на сентименталну вредност својине, једна афричка породица депортована је из старе фабрике у којој је живела, а коју јој је уступила Миленина бака. Поседовање, куповина и продаја, главне су ствари?

За породицу Леандро најважнији проблем је политичка моћ, спољашњост, и стицање мало профита од несреће њихове нећаке. Милене је тело, или објекат, нове не својине. Она је објекат нове везе уништења у данашњем друштву, као мали инсект у пауковој мрежи. Изван је мејнстрима модерног успеха и њена прича је облик нове расне хигијене.

У Вашим романима има и извесне поезије. Потиче ли она из ваше живописне земље, из успомена?

Претпостављам да то има везе са португалским језиком, који је врло метафоричан, описан; филозофски концепти у португалском преводиви су више путем слика него путем рационалних исказа. То је врло богат језик за осећања. Једна посебна наративна тачка у мом роману показује порекло оваквог начина писања. Књижевница која долази издалека разумева суштински проблем током последње свечаности у породици, њене речи и искази о истини постају помало епски и принудни. Можда оваква врста озбиљне игре има везе са нечим дубљим и древним у култури, као и са поетским наслеђем које је у основи наше савремености.