Како је Александар постао милионер

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Почетком овог месеца пословни дневници, укључујући ту и онај највећи, „Волстрит џорнал“, агенције и интернет сајтови објавили су вест да је информатичка компанија „Калидус софтвер“ купила фирму „Вебком“ за 9,2 милиона долара директном исплатом (ништа дакле на одложено или у акцијама), са опцијом да, зависно од пословних резултата на крају године, доплати још 1,7 милиона.

Ова трансакција је у поређењу са овдашњим „мегадиловима“ који се мере милијардама, релативно мала, мада ипак вредна помена. Није међутим била „рутинска“ ни за купца ни за купљеног. Иза потоњег је наиме велики пословни успех Александра Ивановића, 42-годишњака рођеног у Сарајеву (отац му је из Даниловграда), одраслог у Подгорици, имигранта у Америци прве генерације, који је, будући да је оснивач, главни директор и већински власник „Вебкома“, на овај начин ушао у клуб америчких милионера. Оних које би Обама ових дана да опорезује по вишој стопи него досад, како би попунио државни буџет.

Сличних прича о остварењу „америчког сна“ има, наравно, много (још више их је о неуспеху), али ова је занимљива како због њеног главног јунака, тако и због чињенице да је у његовом успеху учествовало и 30 запослених у „Вебкому Београд“, филијали фирме која је основана 2003.

Александар је средњу школу завршио у Сарајеву, а на студије, у јануару 1988, запутио се у Милвоки, држава Висконсин. „Тамо ми је већ био стриц, једина особа коју сам познавао у Америци, па нисам много бирао“, објаснио ми је Александар у разговору вођеном после објављивања поменуте велике вести.

На студијама електротехнике је био међу најбољима у класи. После дипломирања 1993, нуђено му је да остане на универзитету, али то није прихватио. „Већ тада сам знао да је права афирмације пре у пословном свету, да се више цени успех у бизнису него онај академски“, објашњава своју одлуку.

Посао је добио већ сутрадан, у компанији којој су требали електроинжењери, програмери. „У тој фирми сам провео шест година, али сам паралелно, као хобијем, почео да се бавим интернетом који је у то време био непознаница за многе. То ми је ишло доста успешно. Брзо сам схватио његове потенцијале и за бизнис, не само за игру и забаву. Фирма у којој сам радио била је међутим конзервативна – нису имали слуха за то.“

Већ после четири године, 1977, Александар оснива „Вебком“, у коме је једини запослени. Још две године ће, међутим, остати и на платном списку свог првог послодавца, а онда, кад је видео да може да живи од сопственог знања, с пријатељем Миланом Рајковићем даје отказ и у воде самосталног бизниса улазе пуном снагом.

„Почели смо са идејом да фирмама помогнемо да их потенцијалне муштерије нађу на интернету. Анализирали смо алгоритме на претраживачима – у то време није постојао Гугл, већ су главне ’машине за претраживање’ биле Инфосик, Алтависта, Магелан, Јаху и још неки. Програмирали смо ’спајдере’ (паукове), софтверске аутомате који су анализирали како раде ’спајдери’ претраживача. На основу информација које смо тако добили, били смо у могућности да фирмама поправљамо њихове сајтове тако да их претраживачи у резултатима високо рангирају. Зависно од нивоа сервиса који је неко био спреман да плати, гарантовали смо да ће се његово име наћи међу првих десет приказаних резултата.“

Посао – покренут са оснивачким капиталом од 1.000 долара – кренуо је већ после годину дана и брзо се развијао. Кад су два момка, Сергеј Брин и Лери Пејџ, некако у исто време основали Гугл и лансирали свој сада већ чувени алгоритам за претрагу, Александар – Алекс за Американце – брзо је схватио да треба да се престроји, да промени првобитни план. Из „Вебкома“ тако излазе два програмска пакета који су му донели 120 клијената, међу којима су и корпорације чији се обрт мери милијардама, попут јапанског НЕЦ-а.

Први продавцима и препродавцима помаже да сачињавају понуде: како да својој роби правилно одреде цену, да одаберу асортиман… Није наиме реч о продаји мајица и ципела, објашњава Александар, него о техничкој и индустријској роби, телекомуникационим услугама и сличном, дакле нечему што не може да се продаје „напамет“. Треба или добро познавати потребе муштерија и техничке карактеристике производа, или треба имати софтвер који ће то да уради.

То није било једноставно програмирати – требало је узети у обзир много варијабли – али су Александар и његов тим очигледно успели. Други њихов производ уређује процесе одлучивања у оквиру једне фирме, као и између фирми, омогућавајући интерну сарадњу запослених у било ком радном процесу, при чему софтвер дефинише целокупан процес и пратеће процедуре.

Зашто се одлучио да део посла „аутсорсује“ у Србију, а не, као већина информатички компанија овде, у Индију?

„Главни разлог је што су људи у Србији веома стручни, а други је што су наши људи– бар то је моје искуство, или моја срећа – стабилни и лојални. Многи се овде на пример жале да им запослени у Индији често отказују и прелазе у друге фирме због разлике у плати од само 100 долара. Ми тих проблема у у Београду нисмо имали.“

Александар каже и да нема примедби на пословно окружење у Србији. Оснивање фирме додуше јесте било нешто компликованије (и скупље) него у Америци, али је то завршио релативно брзо. Напомиње, међутим, да његово искуство по свој прилици није типично јер је он у Србији само послодавац – тржиште „Вебкома“ није источна Европа, већ само она западна, затим Северна Америка и Аустралија.

Шта је рецепт за пословни успех у Америци, питамо га. Добра идеја?

„Јесте битно имати добру идеју, али идеја сама по себи ништа не гарантује. Најтеже је идеју претворити у бизнис, направити добар план и реализовати га, што подразумева веома мукотрпан рад, учење на грешкама. Треба имати и храбрости, али и не бити тврдоглав: ако неке ствари не иду како је планирано, то треба благовремено уочити и унети неопходне промене.“

„Вебком“ је сада постао бренд „Калидуса“, а Александар остаје менаџер тог бренда, уверен да он сада има боље услове за развој. У „Калидус“ су прешли и свих 50 запослених, укључујући и 30 програмера који раде у Београду, на Бановом брду.

На питање да ли је Србин или Црногорац, Александар каже да Црногорце сматра ужом групом ширег српског племена. Ожењен је Американком, адвокатицом Линдом, и имају троје деце. Најстарији Никола је на трећој години студија медицине, ћерка Маја у завршној години средње школе, а најмлађи Стефан је у 7. разреду.

Никола је научио српски, Маја зна понешто, а Стефан готово ништа. У породици се комуницира на енглеском.