Цео живот стонотенисер

Освојио је прву европску медаљу у појединачној конкуренцији за наш мушки стони тенис после четири деценије и добио кратак предах да је у Земуну прослави с породицом и пријатељима, али ту су и протоколарне обавезе. Био је на отварању Стонотениског центра у Суботици. „Једино то може да спасе наш стони тенис. Да доведемо Лупулескуа за тренера, спаринг партнере из Кине...”, каже Александар Каракашевић којем је због оца Миливоја, репрезентативца, освајача медаља на светским и европским првенствима, прва играчка био рекет. У Србији је познат као Сале, у Немачкој, у којој игра већ 10 година, као Кара, а у ширем стонотениском свету и као Караш („Тибхар” има модел рекета „Karas OFF” по цени од 64,90 евра), по надимку који је први понео његов отац.

Познат је и по невероватном бекхенду, по многима најбољем на свету, по ведром духу, а бије га глас да није постао ни упола онакав играч какав је по таленту могао да буде.

На неки начин и сам то признаје: „После Светског првенства 1997. добио сам екстра понуду из Немачке. Имао сам тада 21 годину и да сам прихватио моја каријера би сигурно била другачија”. Али, не каје се. Провео је две лепе године у Уздину и са Униреом стигао до финала Купа шампиона.

И упркос свему, за 20 година присуства на међународној сцени (дебитовао је у репрезентацији с непуних 16 година), на европским првенствима освојио је десет медаља, четири златне у мешовитом пару за Литванком Гаркаускаите, од којих је последња, бронза у синглу, можда и највреднија, четири медаље на медитеранским играма, а о балканским, домаћим, па и трофејима и титулама из Немачке и са про-турова из целог света ни не води рачуна.

С њим је на почетку радио тренер Драгољуб Вићентијевић, али највише је научио „у кући”, од оца Миливоја, који му је као савезни капитен био и шеф у репрезентацији. Не помишља на крај каријере, јер му пингпонг још причињава задовољство. Ове године учествовао је на мањем броју про-тур турнира, али није добио више слободног времена, већ више времена за припреме за Европско првенство на којем је уз бронзе у синглу и дублу био кључни играч у повратку Србије у елитни ранг. Досад никад није пропустио ниједну репрезентативну обавезу, па неће ни убудуће. Зна да само он може да нашем стоном тенису донесе олимпијски статус и покушаће то да оствари у квалификацијама за Игре у Лондона...

Подједнако као успех у Пољској, обрадовало га је то што је Лупулеску у Америци устајао у четири ујутро да би био с њим на телефонској вези, да су то чинили с трибина телефоном или лично и Зоран Калинић, Раде Марковић и Слободан Грујић. „Били смо екипа и остали”, каже Александар Каракашевић у чијем је животу дошло до велике промене. Не, није се оженио, али ни тај дан изгледа није далеко, али поклонио је свој стан брату Зорану, који води тениску академију „Каракашевић” у Земуну. „Вратио сам се родитељима у 35. години”, каже и уз жалост што се није видео с пријатељима ван стоног тениса спрема се за пут у Немачку. Сезона се наставља, а на питање Немачка или Земун одговара – Земун.