Ceo život stonoteniser

Osvojio je prvu evropsku medalju u pojedinačnoj konkurenciji za naš muški stoni tenis posle četiri decenije i dobio kratak predah da je u Zemunu proslavi s porodicom i prijateljima, ali tu su i protokolarne obaveze. Bio je na otvaranju Stonoteniskog centra u Subotici. „Jedino to može da spase naš stoni tenis. Da dovedemo Lupuleskua za trenera, sparing partnere iz Kine...”, kaže Aleksandar Karakašević kojem je zbog oca Milivoja, reprezentativca, osvajača medalja na svetskim i evropskim prvenstvima, prva igračka bio reket. U Srbiji je poznat kao Sale, u Nemačkoj, u kojoj igra već 10 godina, kao Kara, a u širem stonoteniskom svetu i kao Karaš („Tibhar” ima model reketa „Karas OFF” po ceni od 64,90 evra), po nadimku koji je prvi poneo njegov otac.

Poznat je i po neverovatnom bekhendu, po mnogima najboljem na svetu, po vedrom duhu, a bije ga glas da nije postao ni upola onakav igrač kakav je po talentu mogao da bude.

Na neki način i sam to priznaje: „Posle Svetskog prvenstva 1997. dobio sam ekstra ponudu iz Nemačke. Imao sam tada 21 godinu i da sam prihvatio moja karijera bi sigurno bila drugačija”. Ali, ne kaje se. Proveo je dve lepe godine u Uzdinu i sa Unireom stigao do finala Kupa šampiona.

I uprkos svemu, za 20 godina prisustva na međunarodnoj sceni (debitovao je u reprezentaciji s nepunih 16 godina), na evropskim prvenstvima osvojio je deset medalja, četiri zlatne u mešovitom paru za Litvankom Garkauskaite, od kojih je poslednja, bronza u singlu, možda i najvrednija, četiri medalje na mediteranskim igrama, a o balkanskim, domaćim, pa i trofejima i titulama iz Nemačke i sa pro-turova iz celog sveta ni ne vodi računa.

S njim je na početku radio trener Dragoljub Vićentijević, ali najviše je naučio „u kući”, od oca Milivoja, koji mu je kao savezni kapiten bio i šef u reprezentaciji. Ne pomišlja na kraj karijere, jer mu pingpong još pričinjava zadovoljstvo. Ove godine učestvovao je na manjem broju pro-tur turnira, ali nije dobio više slobodnog vremena, već više vremena za pripreme za Evropsko prvenstvo na kojem je uz bronze u singlu i dublu bio ključni igrač u povratku Srbije u elitni rang. Dosad nikad nije propustio nijednu reprezentativnu obavezu, pa neće ni ubuduće. Zna da samo on može da našem stonom tenisu donese olimpijski status i pokušaće to da ostvari u kvalifikacijama za Igre u Londona...

Podjednako kao uspeh u Poljskoj, obradovalo ga je to što je Lupulesku u Americi ustajao u četiri ujutro da bi bio s njim na telefonskoj vezi, da su to činili s tribina telefonom ili lično i Zoran Kalinić, Rade Marković i Slobodan Grujić. „Bili smo ekipa i ostali”, kaže Aleksandar Karakašević u čijem je životu došlo do velike promene. Ne, nije se oženio, ali ni taj dan izgleda nije daleko, ali poklonio je svoj stan bratu Zoranu, koji vodi tenisku akademiju „Karakašević” u Zemunu. „Vratio sam se roditeljima u 35. godini”, kaže i uz žalost što se nije video s prijateljima van stonog tenisa sprema se za put u Nemačku. Sezona se nastavlja, a na pitanje Nemačka ili Zemun odgovara – Zemun.