Мисија успешна, хаос тек почиње

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Барак Обама је укњижио два нова спољнополитичка поена: окончао је непопуларни ирачки рат и завршетком либијске операције показао да се један диктатор, у овом случају Муамер Гадафи, може срушити и војном интервенцијом која је неупоредиво јефтинија и једноставнија од оне којом је његов претходник уклонио Садама Хусеина.

Обама се на овај начин афирмисао и као ефикасан врховни командант, избацујући републиканским претендентима на његово место традиционални адут да су демократе, кад је у питању национална безбедност, непоуздане.

Спољна политика додуше неће бити велика брига бирача када се идућег новембра буду изјашњавали да ли ће Бела кућа мењати станара, мада, до новембра 2012, ситуација у том погледу може да се промени. Поготово због процена – које су, после почетне еуфорије, све уверљивије – да постконфликтни расплети не иду баш у прилог дугорочним интересима Америке у стратешки важном региону.

НАТО либијску операцију формално окончава у понедељак, 31. октобра. То што Гадафи није више жив донекле олакшава ситуацију – сва предвиђања су указивала да би он као заробљених и затвореник био претешко бреме за нове власти. Олакшање је међутим само краткорочно.

На то уверљиво указује „Стратфор”, приватна агенција за „обавештајне анализе на основу јавних извора”. Бавећи се „Либијом после Гадафија”, агенција констатује да Национални транзициони савет (НТЦ), који је у улози привремене владе, у суштини „шаролика организација створена да усмерава побуну” и да није у стању да земљом управља ни уз помоћ идеологије нити кроз уставну демократију.

Једини који у њему имају неко политичко искуство јесу бивши функционери Гадафијевог режима, па према томе и у мањој или већој мери саучесници у злочинима који се приписују дојучерашњем либијском вођи. „Стратфор” из те чињенице извлачи закључак да ће, као језгро нове власти, ти људи најмање бити заинтересовани за радикалне реформе политичког система.

Са друге стране, ако се узме у обзир да на власт претендују и радикални исламисти, који су током минулих седам месеци успели да се наоружају, околност да је Гадафија, упркос свему, подржавао значајан број племена, сасвим је извесно да ће бити отпора консолидацији нове владе, па и супротстављања свакоме ко ће бити виђен „у служби Запада”.

Све то узето заједно „Стратфору” даје аргументе за процену да у Либији предстоји период „интензивног хаоса”. Тако нешто може да спречи или НАТО окупација, или бар његово јако присуство.

Либија, упркос својој нафти, при томе није у тој мери стратешки значајна по западне, односно америчке интересе као што је то, на другој страни, Ирак. Иако је Обама комплетно војно повлачење оданде објавио као своју одлуку, ипак је очигледно да је она у суштини ирачка, јер тамошња влада није успела да постигне консензус, па ни већинско мишљење о пожељности продуженог војног присуства САД које би било регулисано међусобним споразумом.

Овакав исход широко отвара врата јачању утицаја Ирана у Ираку. Кад се томе дода и ситуација у Сирији, где се Асадов режим, подржаван од Техерана, показује много јачим него што су то тврдили његови противници и што је мило Западу, као и ирански утицај у Либану – добија се сфера иранског утицаја од Персијског залива до обале Медитерана.

Како ће на то реаговати Америка, данас очигледно заморена интервенционизмом и више заокупљена собом него икад после хладног рата, још се не наслућује. Засад је једино сигурно да обичне Американце много више брину прилике код куће него у далеком иностранству, упркос томе што су на ТВ екранима спољни преврати спектакуларнији од домаћих драма.