Дефетистички и фаталистички

Антонић се одлучио за фронтални напад на ЛДП тако што ће преко најстаријег листа у Србији наговарати гласаче да не гласају за ову странку и њену коалицију. Он опомиње и спољни свет да се прерачунао верујући да ће ЛДП допринети да се направи влада "пуног демократског капацитета". 

Антонић греши, ево и зашто. 

Његова прича је следећа: не треба гласати за ЛДП јер се "демократска" влада неће моћи направити. ЛДП ће узимати гласове ДС-у, чиме се онемогућава да ДС и ДСС сами направе коалициону владу. Та комбинација (о којој се увелико прича као да је "готова ствар") била би покварена. Морали би да зову у помоћ  ЛДП (макар и као подршку мањинској влади). Али, на ЛДП никако неће пристати Коштуница, који зна шта ће рећи Ахтисари за Косово (а зна и Антонић). Коштуница се  окреће радикалима и њих увлачи у игру око владе. Но, после Шешељевог завештања, они можда неће хтети Коштуницу! Коначно, ако би се поново расписали избори, после објаве Ахтисаријевог решења за Косово (а то ће бити некаква независност, како мисле Антонић и Коштуница), зна се ко ће на тим изборима најбоље проћи. Радикали, наравно. Тако по Антонићу испада да је ЛДП крив што неће бити "еврореформске владе", него десне и националистичке, која ће Србију одвући од Европе и "бољег живота".   

И ко ће бити у тој антиевропској влади? Ње не може бити без  Коштунице и ДСС-а.   

Уместо да Антонић предложи  грађанима који хоће бољи живот и Европу да никако не гласају за Коштуницу (и сам тврди да је овај склон радикалима), он предлаже да се не гласа за једну реформску странку, само зато што ту странку не воли Коштуница зато што је много реформска! Када би се Антонић саставио са логиком, морао би да предложи управо супротно: сваки глас који би грађани дали ДСС-у, то значи мање шанси за проевропску владу и бољи живот, јер би свој глас дали радикалима; односно што грађани буду више подржали ЛДП, ДС и остале проевропске странке, шанса да се направи влада у "пуном демократском капацитету" је много већа.  

Каква то слика о Србији руководи Антонићеве анализе коју нуди и "белом свету"?  Сам Антонић види Србију као радикалску и он је као такву дефетистички и фаталистички прихвата, као вечни и непроменљиви усуд Србије. По Антонићу, на питање "Зар ћемо жртвовати Европу и бољи живот због митова и илузија о Косову" – одговор је унапред известан. Према томе, закључује Антонић, не треба Србију ни стављати пред то питање (како то чини ЛДП и Европска унија), јер се тиме "Коштуница гура у руке радикала".

Оваквом оптиком Антонић предлаже општу капитулацију пред радикалским безумљем (против бољег живота за митове и тлапње): Коштуница би требало да  капитулира пред радикалима. Борис Тадић пред Коштуницом, а ЛДП пред Борисом Тадићем (или да нестане). То је она иста логика по којој је стално упозоравано да ЕУ не треба да инсистира на хапшењима ратних злочинаца, јер ће то довести радикале на власт, па онда неће бити никакве сарадње. То јесте безумно, али испада да смо ми безумни, а сви треба да воде рачуна о томе и да се прилагоде нашем безумљу. Јер, "таква је Србија", тврди Антонић.   
Та и таква Србија, какву Антонић прихвата и "познаје", то је он сам који проглашава себе за Србију и тражи да се њој тј. њему цео свет прилагоди. Та Србија није  никаква објективна датост, то је Србија какву Антонић жели и заговара. Нема разлога да грађани следе Антонићеву негативну слику о Србији и његов фатализам да ће увек бити таква – ирационална и ван токова савремености. То је оно што коалиција ЛДП-а хоће да каже: Србија је много боља него што мисли Антонић, радикали, и несрећни Коштуница.

Члан Главног одбора ГСС  и Члан Председништва ЛДП