Равнотеже у Србији нема

У Политици од 14. децембра тврдио сам како не можемо бити сигурни да ли данас у Србији постоји демократија, јер не знамо да ли главни политички актери прихватају начело по коме се исход избора не сме мењати ако он не одговара онима који су на изборима изгубили. Да бих то показао употребио сам концепт равнотеже по коме демократија постоји само уколико се актери унапред обавежу да ће се придржавати исхода изборних процедура (ма какав он био) под условом да се и сви остали на то обавежу. Насупрот томе, Зоран Аврамовић у Политици од 20. децембра тврди како нам концепт равнотеже није неопходан за тврдњу о карактеру данашњег поретка у Србији (појам је "магловит" и може да значи "све и ништа"), те закључује како поредак већ јесте демократски.

Зашто је важно да кажемо да су актери у равнотежи да бисмо могли да кажемо да постоји демократија? Зато што је равнотежа пресудан критеријум по коме разликујемо демократске поретке на једној, од недемократских (каква је била Титова Југославија) и хибридних поредака (каква је била Милошевићева Србија), на другој страни. Аврамовић каже да у литератури коју он чита пише како демократија подразумева "два основна критерија: институцију слободног политичког организовања (избори за органе власти) и слободу јавног изражавања (медији)". У литератури коју ја читам пише мало другачије. Упутио бих Аврамовића на књигу коју је уредио Андреас Шедлер Electoral Authoritarianism:The Dynamics of Unfree Competition. (Издавач Lynne Rienner Publishers, 2006). Тамо може да се прочита како поредак у коме се редовно одржавају избори и постоје слободни медији не гарантује демократију, јер и такав поредак може да подразумева неслагање међу актерима у погледу тога да ли је дозвољено мењати исход изборних резултата ако губитницима они не иду у корист. Милошевићев режим је скоро идеалан пример да би се показало о чему је реч. Иако је постојало слободно политичко организовање и слобода јавног изражавања, власт је била спремна да покраде изборе сваки пут када би на њима изгубила. То је успешно урадила 1992. и 1997/1998, а неуспешно покушала да уради 1996. и 2000. године. Милошевићев режим 2000. године није пао кроз унапред познате процедуре, већ кроз непредвидив низ ванинституционалних притисака, што није особина демократског поретка.

Како видимо, Милошевић је или крао изборе или одбијао да призна њихов резултат. Са том праксом се прекинуло у децембру 2003. године када је власт која је организовала изборе поштовала њихов исход. Питање које сам поставио у свом тексту од 14. децембра је: да ли је то знак да је поредак у Србији постао демократски? Тврдио сам да није зато што актери – посебно странке старог режима – нису у равнотежи. Потребно је да се примети да се и Аврамовић прећутно слаже са тим да равнотеже нема. Оно у чему се он и ја разликујемо је питање ко су актери који нису у равнотежи. Он тврди да су странке старог режима сагласне око поштовања демократских процедура јер су подржале нови устав. Ја се не слажем с тим да та подршка представља – неопходан индикатор равнотеже.

Претпоставимо да се сви сложимо око тога да су странке старог режима које су подржале нови устав – без обзира на то што 5. октобар још увек проглашавају пучем – постале системске странке. Да ли је то довољно да се каже како је демократија у Србији консолидована? Ви, рецимо, можете да тврдите како постоји вероватноћа да ће свака странка која је подржала устав бранити демократске институције које су њим прописане, јер је претходна подршка уставу на то обавезује. Ипак, да би се рекло да ли ће то у Србији заиста тако и бити, неопходно је да се странке старог режима врате на власт, а онда након наредних избора, које ће они организовати, мирним путем сиђу с власти уколико већина гласа против њих. Подршка уставу за то још увек није гаранција, јер она може бити тактичког, односно привременог карактера. Антисистемске партије су познате по томе. Хитлер је након неуспелог пуча 1923. године инсистирао да Нацистичка партија дође на власт у Немачкој путем избора. Штавише, у периоду 1924–1933. из партије је најурио све оне који су хтели да поново дижу пуч. Ипак, чим је 1933. дошао на власт, Хитлер је укинуо слободне изборе, људска права и владавину права.

Значај равнотеже сада може да увиди свако. Равнотеже у Србији нема, јер нико са сигурношћу не може да каже како ће се странке старог режима понашати према демократским институцијама ако поново дођу на власт. (Непоштовање демократских процедура се често замера и неким актерима који су учествовали у првој постмилошевићевој влади, али та влада је мирно предала власт када је изгубила изборе у децембру 2003) Према томе, док све главне политичке снаге не покажу какав однос имају према демократским институцијама и процедурама, ми не можемо да тврдимо како у Србији постоји демократски поредак. Да би то могли, неопходно је да се странке које су поражене (са или без наводника) на изборима 2000. године врате на власт и то покажу делом, као у Мађарској, Пољској, Бугарској или Хрватској.