Ravnoteže u Srbiji nema

U Politici od 14. decembra tvrdio sam kako ne možemo biti sigurni da li danas u Srbiji postoji demokratija, jer ne znamo da li glavni politički akteri prihvataju načelo po kome se ishod izbora ne sme menjati ako on ne odgovara onima koji su na izborima izgubili. Da bih to pokazao upotrebio sam koncept ravnoteže po kome demokratija postoji samo ukoliko se akteri unapred obavežu da će se pridržavati ishoda izbornih procedura (ma kakav on bio) pod uslovom da se i svi ostali na to obavežu. Nasuprot tome, Zoran Avramović u Politici od 20. decembra tvrdi kako nam koncept ravnoteže nije neophodan za tvrdnju o karakteru današnjeg poretka u Srbiji (pojam je "maglovit" i može da znači "sve i ništa"), te zaključuje kako poredak već jeste demokratski.

Zašto je važno da kažemo da su akteri u ravnoteži da bismo mogli da kažemo da postoji demokratija? Zato što je ravnoteža presudan kriterijum po kome razlikujemo demokratske poretke na jednoj, od nedemokratskih (kakva je bila Titova Jugoslavija) i hibridnih poredaka (kakva je bila Miloševićeva Srbija), na drugoj strani. Avramović kaže da u literaturi koju on čita piše kako demokratija podrazumeva "dva osnovna kriterija: instituciju slobodnog političkog organizovanja (izbori za organe vlasti) i slobodu javnog izražavanja (mediji)". U literaturi koju ja čitam piše malo drugačije. Uputio bih Avramovića na knjigu koju je uredio Andreas Šedler Electoral Authoritarianism:The Dynamics of Unfree Competition. (Izdavač Lynne Rienner Publishers, 2006). Tamo može da se pročita kako poredak u kome se redovno održavaju izbori i postoje slobodni mediji ne garantuje demokratiju, jer i takav poredak može da podrazumeva neslaganje među akterima u pogledu toga da li je dozvoljeno menjati ishod izbornih rezultata ako gubitnicima oni ne idu u korist. Miloševićev režim je skoro idealan primer da bi se pokazalo o čemu je reč. Iako je postojalo slobodno političko organizovanje i sloboda javnog izražavanja, vlast je bila spremna da pokrade izbore svaki put kada bi na njima izgubila. To je uspešno uradila 1992. i 1997/1998, a neuspešno pokušala da uradi 1996. i 2000. godine. Miloševićev režim 2000. godine nije pao kroz unapred poznate procedure, već kroz nepredvidiv niz vaninstitucionalnih pritisaka, što nije osobina demokratskog poretka.

Kako vidimo, Milošević je ili krao izbore ili odbijao da prizna njihov rezultat. Sa tom praksom se prekinulo u decembru 2003. godine kada je vlast koja je organizovala izbore poštovala njihov ishod. Pitanje koje sam postavio u svom tekstu od 14. decembra je: da li je to znak da je poredak u Srbiji postao demokratski? Tvrdio sam da nije zato što akteri – posebno stranke starog režima – nisu u ravnoteži. Potrebno je da se primeti da se i Avramović prećutno slaže sa tim da ravnoteže nema. Ono u čemu se on i ja razlikujemo je pitanje ko su akteri koji nisu u ravnoteži. On tvrdi da su stranke starog režima saglasne oko poštovanja demokratskih procedura jer su podržale novi ustav. Ja se ne slažem s tim da ta podrška predstavlja – neophodan indikator ravnoteže.

Pretpostavimo da se svi složimo oko toga da su stranke starog režima koje su podržale novi ustav – bez obzira na to što 5. oktobar još uvek proglašavaju pučem – postale sistemske stranke. Da li je to dovoljno da se kaže kako je demokratija u Srbiji konsolidovana? Vi, recimo, možete da tvrdite kako postoji verovatnoća da će svaka stranka koja je podržala ustav braniti demokratske institucije koje su njim propisane, jer je prethodna podrška ustavu na to obavezuje. Ipak, da bi se reklo da li će to u Srbiji zaista tako i biti, neophodno je da se stranke starog režima vrate na vlast, a onda nakon narednih izbora, koje će oni organizovati, mirnim putem siđu s vlasti ukoliko većina glasa protiv njih. Podrška ustavu za to još uvek nije garancija, jer ona može biti taktičkog, odnosno privremenog karaktera. Antisistemske partije su poznate po tome. Hitler je nakon neuspelog puča 1923. godine insistirao da Nacistička partija dođe na vlast u Nemačkoj putem izbora. Štaviše, u periodu 1924–1933. iz partije je najurio sve one koji su hteli da ponovo dižu puč. Ipak, čim je 1933. došao na vlast, Hitler je ukinuo slobodne izbore, ljudska prava i vladavinu prava.

Značaj ravnoteže sada može da uvidi svako. Ravnoteže u Srbiji nema, jer niko sa sigurnošću ne može da kaže kako će se stranke starog režima ponašati prema demokratskim institucijama ako ponovo dođu na vlast. (Nepoštovanje demokratskih procedura se često zamera i nekim akterima koji su učestvovali u prvoj postmiloševićevoj vladi, ali ta vlada je mirno predala vlast kada je izgubila izbore u decembru 2003) Prema tome, dok sve glavne političke snage ne pokažu kakav odnos imaju prema demokratskim institucijama i procedurama, mi ne možemo da tvrdimo kako u Srbiji postoji demokratski poredak. Da bi to mogli, neophodno je da se stranke koje su poražene (sa ili bez navodnika) na izborima 2000. godine vrate na vlast i to pokažu delom, kao u Mađarskoj, Poljskoj, Bugarskoj ili Hrvatskoj.