Значај културног капитала

Одговор на питање да ли се ствара затворени круг елите постаје потпунији ако у структуру објашњења уведемо појмове хабитуса и културног капитала, које је концептуализовао француски социолог Пјер Бурдије. Појам хабитуса Бурдије је предложио као категорију која повезује класну структуру и праксу свакодневног живота појединаца и породица унутар те структуре. Употребом појма културни капитал могуће је показати на који начин се образовањем репродукују структурални обрасци класних и других друштвених неједнакости, укључујући и поделу на елиту и масу.

Бурдије сматра да се склоностикоје чине хабитус стичу токомсоцијализације у оквиру класно одређене породичне средине. Хабитус је више смештен у сферунесвесног и подсвесног него на нивоу свесних намера, избора и оријентација. Хабитусутиче на понашање појединаца тако да онивредности и норме властите класеу свакој ситуацији сматрају као најбоље.

Према овом социологу, културни капитал може постојати у три основна облика: 1. као инкорпорираникултурни капитал (на пример, познавање језика, вештина друштвеног опхођења, усвојеназнања); 2. уобјектима исказанкултурни капитал (поседовање материјалних добара - књигa, сликa, инструменaтa итд.) и;3. у институционализованом облику (школскеквалификације).

Од три облика капитала (културни, социјални и економски), Бурдије наглашава да у савременим развијеним друштвима културни капитал све више постаје нова основа друштвене неједнакости. У овом процесу кључна је улога образовног система који контролише расподелу статуса и привилегијаи преноси друштвене неједнакости на новегенерације.

Обнављањеодноса друштвене моћи и културна репродукција у друштву Србије данас, као и у другим савременим друштвима, одвијају се на основурепродукције хабитуса у породици и образовном систему. Породице које у друштву Србије на основу поседовања несразмерно велике друштвене моћи представљају доминантну елиту, властити културни па и емоционални капитал данас улажуу образовање својих потомака. То улагањеза њих је изузетно профитабилно, јери у друштву Србије образовни систем све више постаје механизам стварањапрофита.

У „неколико стотина доминантних породица“ и у породицама средњег слоја деца данас стичу начине мишљења, типове склоности, одређена значења и животни стил којима се обликује њихов хабитус и који се битно разликује од хабитуса деце радника и сељака. Тим обрасцима се придају друштвене вредности и статус у складуса стандардима које њихова елита вреднује као културни капитал. На тај начин деца из неколико стотина доминантних породица и из породица средњег слоја у друштву Србије овладавају културним компетенцијама које им омогућују повољнију позицију у образовном систему. Социолошка истраживања показују да у структури културног капитала средњих слојева, поред поседовања књига, учила и других културних добара, посебан значај има став према образовању, чији је смисао да образовање представља вредност по себи. Насупрот томе, у радничким породицама се развија став да је вредност образовања инструментална да обезбеди професионални и материјални статус, услед чега се образовање везује за школовање које је за њих значајно и обавезно само на основношколском узрасту, али они се губе током средњег образовања.

Деца из виших и средњих слојева су у предности у образовном систему зато што им је васпитањему породици свет културе, науке и уметности постао далеко ближи него деци радника и сељака. Деца са више културног капитала лакше улазе у комуникацију с наставницима и васпитачима, ближи су им програмски садржаји који се уче у школи. Услед тога, та деца,уопште посматрано, друштвену климу у образовним установамадоживљавају мање непријатељском него деца радника, сељака и других друштвених слојева која имају нижи ниво културног капитала. То, истовремено, значи да је у друштву Србије најважнији предуслов успеха у образовању поседовање класно/статусно одређеног културног капитала, а не првенствено индивидуалне способностима деце и ученика.

*Професор социологије на Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду