Увек гледам напред

„Не волим да причам о прошлости”, благим тоном упозорава на почетку разговора за „Политику” Душко Гојковић. Али, писати о најславнијем имену српског џеза свих времена, трубачу, флигелхорнисти, композитору, аранжеру и диригенту који је ових дана прославио 80. рођендан и 60 година рада, а не поменути бар цртице из његове блиставе каријере, грех је.

Јер, реч је о човеку који је са 24 године и с пет долара сакривених у труби отишао у Немачку, човеку који је добио стипендију за Беркли и који је толико желео да учи да је због колеџа одбио да се придружи саставима Каунта Бејзија или Бенија Гудмана, човеку који је наступао са Мајлсом Дејвисом, Дизијем Гилеспијем, Сонијем Ролинсом, Четом Бејкером, водио „YU All Stars Big Band”, „YU Export Jazz Stars”...

У петак ће у Великој сали Дома омладине наступити у оквиру Београдског џез фестивала. Уз Биг бенд РТС-а и специјалног госта Питера Кинга Душко Гојковић ће и музички прославити 80. рођендан, а биће то и његов седми концерт на овом фестивалу, што га чини рекордером по броју наступа на овој џез светковини. Гојковићев концерт распродат је још почетком недеље, због чега је додат још један, у суботу увече.

И данас у 80. години вежбате четири сата дневно. Да ли је то ствар самодисциплине?

Нама уметницима потребна је самодисциплина, истрајност, рад, вежбање. Мораш бити 24 сата дневно у џезу. Слично је као и у спорту – не може један боксер да буде шест месеци на одмору, ако му почиње светски шампионат. Не може свако да свира џез, јер пет процената је таленат, а 95 рад и стални тренинг. Треба и истрајности да се остане на том путу, јер има много препрека на којима џезер може да се саплете.

Да ли је истина да сте на Беркли отишли захваљујући препоруци Стена Геца написаној на јеловнику?

Мало је другачија верзија. Био сам у европском омладинском џез оркестру који је наступао на америчком фестивалу Њупорт и после тога је дошла понуда из Берклија за стипендију. Сећам се да смо седели у Франкфурту на доручку Арт Фармер, Оскар Петифорд и Стен Гец, и ја сам им показао писмо из Берклија и упитао их за мишљење и препоруку, а Гец је узео јеловник, окренуо другу страну и написао: „Овај младић има талента и сматрам да треба да иде на Беркли”. Петифорд и Фармер су то потврдили.

Живели сте у Америци пет година. Како су тамо били прихваћени музичари из Европе?

Никада Америка није била толико отворена. Они су увек имали своје врхунске музичаре и странцима никада није било лако. Али ако имаш талента и добро свираш, можеш да успеш. То су ми говорили Мајлс Дејвис и Стен Гец када су ме звали да дођем у Њујорк, иако сам ја мислио – шта ћу ја тамо, кад ту има 5.000 трубача који свирају одлично…Дејвис, који је, као и сваки уметник, имао своје бубе у глави, није хтео да чује за америчке белце. Али, ако си из Европе и добро свираш, онда је друга ствар. Ево, мене је звао и у свој дом.

Ваш музички воз ишао је на три шине…

Да, једна је бибап, друга латино музика, коју сам одувек јако волео, а трећа је Балкан џез који сам пре више од 40 година почео први да радим. И заиста, ово треће је заслуга нас Европљана, да и ми имамо нешто оригинално у џезу.

Имали сте прилику да као млад музичар свирате са Дизијем Гилеспијем или Четом Бејкером. Младима се данас не пружају такве шансе?

У време док сам ја музички одрастао са свима њима сам могао да се дружим, свирам… Знам много наших талентованих музичара који студирају у иностранству, али не могу они данас да се тек тако сретну или свирају са мајсторима. За разлику од времена када сам ја почињао, данас је све ствар организације, менаџера…

Иза себе имате 200 плоча и на хиљаде концерата. Да ли сте икада помислили – доста је?

Ма какви, није ми пало на памет. Не знам чиме бих се друго бавио.

После више од пет деценија живота у Немачкој, размишљате ли о повратку у Србију?

Када сам одлазио, мислио сам да идем на годину-две. Али, овде нисам имао услова да се бавим џезом. То у оно време није сматрано професијом. Могао си да будеш доктор, адвокат, бакалин, али џез трубач – па то није било ништа. Толико сам дуго напољу да ме људи знају свуда. Имам услова да радим, идем на турнеје, свирам…

А шта је за Вас изазов?

Сваки дан, свака свирка, нова композиција, нови састав… Креативност буја сваког дана, и нема копија, нити устаљености. Пун сам наступа, а недавно сам завршио и нови цеде са Скотом Хамилтоном. Пошто увек гледам напред, имам неколико пројеката на уму – снимање албума са симфонијским оркестром, па са Биг бендом, нови латино пројекат, а волео бих и да објавим у књизи све своје композиције. Толико још има ствари које нисам урадио…

.............
 
Идеални Тони Бенет

После диџеј ремикса Гојковићеве чувене композиције „Quo Vadis Samba”, која му се, како признаје, изузетно допала, питамо га ко би то још могао да пружи ново светло његовој музици:
– Тони Бенет. Седели смо за столом у клубу Ронија Скота и причали и ја му рекох како сам написао једну композицију која је идеална за њега. А он ме упита што му нисам послао, на шта сам му рекао да вероватно свакога дана добија на стотине песама и пола од тога баца у ђубре. И он ми опет каже – пошаљи ми, међутим, ја то никада нисам урадио. А био је идеалан…