Uvek gledam napred

„Ne volim da pričam o prošlosti”, blagim tonom upozorava na početku razgovora za „Politiku” Duško Gojković. Ali, pisati o najslavnijem imenu srpskog džeza svih vremena, trubaču, fligelhornisti, kompozitoru, aranžeru i dirigentu koji je ovih dana proslavio 80. rođendan i 60 godina rada, a ne pomenuti bar crtice iz njegove blistave karijere, greh je.

Jer, reč je o čoveku koji je sa 24 godine i s pet dolara sakrivenih u trubi otišao u Nemačku, čoveku koji je dobio stipendiju za Berkli i koji je toliko želeo da uči da je zbog koledža odbio da se pridruži sastavima Kaunta Bejzija ili Benija Gudmana, čoveku koji je nastupao sa Majlsom Dejvisom, Dizijem Gilespijem, Sonijem Rolinsom, Četom Bejkerom, vodio „YU All Stars Big Band”, „YU Export Jazz Stars”...

U petak će u Velikoj sali Doma omladine nastupiti u okviru Beogradskog džez festivala. Uz Big bend RTS-a i specijalnog gosta Pitera Kinga Duško Gojković će i muzički proslaviti 80. rođendan, a biće to i njegov sedmi koncert na ovom festivalu, što ga čini rekorderom po broju nastupa na ovoj džez svetkovini. Gojkovićev koncert rasprodat je još početkom nedelje, zbog čega je dodat još jedan, u subotu uveče.

I danas u 80. godini vežbate četiri sata dnevno. Da li je to stvar samodiscipline?

Nama umetnicima potrebna je samodisciplina, istrajnost, rad, vežbanje. Moraš biti 24 sata dnevno u džezu. Slično je kao i u sportu – ne može jedan bokser da bude šest meseci na odmoru, ako mu počinje svetski šampionat. Ne može svako da svira džez, jer pet procenata je talenat, a 95 rad i stalni trening. Treba i istrajnosti da se ostane na tom putu, jer ima mnogo prepreka na kojima džezer može da se saplete.

Da li je istina da ste na Berkli otišli zahvaljujući preporuci Stena Geca napisanoj na jelovniku?

Malo je drugačija verzija. Bio sam u evropskom omladinskom džez orkestru koji je nastupao na američkom festivalu Njuport i posle toga je došla ponuda iz Berklija za stipendiju. Sećam se da smo sedeli u Frankfurtu na doručku Art Farmer, Oskar Petiford i Sten Gec, i ja sam im pokazao pismo iz Berklija i upitao ih za mišljenje i preporuku, a Gec je uzeo jelovnik, okrenuo drugu stranu i napisao: „Ovaj mladić ima talenta i smatram da treba da ide na Berkli”. Petiford i Farmer su to potvrdili.

Živeli ste u Americi pet godina. Kako su tamo bili prihvaćeni muzičari iz Evrope?

Nikada Amerika nije bila toliko otvorena. Oni su uvek imali svoje vrhunske muzičare i strancima nikada nije bilo lako. Ali ako imaš talenta i dobro sviraš, možeš da uspeš. To su mi govorili Majls Dejvis i Sten Gec kada su me zvali da dođem u Njujork, iako sam ja mislio – šta ću ja tamo, kad tu ima 5.000 trubača koji sviraju odlično…Dejvis, koji je, kao i svaki umetnik, imao svoje bube u glavi, nije hteo da čuje za američke belce. Ali, ako si iz Evrope i dobro sviraš, onda je druga stvar. Evo, mene je zvao i u svoj dom.

Vaš muzički voz išao je na tri šine…

Da, jedna je bibap, druga latino muzika, koju sam oduvek jako voleo, a treća je Balkan džez koji sam pre više od 40 godina počeo prvi da radim. I zaista, ovo treće je zasluga nas Evropljana, da i mi imamo nešto originalno u džezu.

Imali ste priliku da kao mlad muzičar svirate sa Dizijem Gilespijem ili Četom Bejkerom. Mladima se danas ne pružaju takve šanse?

U vreme dok sam ja muzički odrastao sa svima njima sam mogao da se družim, sviram… Znam mnogo naših talentovanih muzičara koji studiraju u inostranstvu, ali ne mogu oni danas da se tek tako sretnu ili sviraju sa majstorima. Za razliku od vremena kada sam ja počinjao, danas je sve stvar organizacije, menadžera…

Iza sebe imate 200 ploča i na hiljade koncerata. Da li ste ikada pomislili – dosta je?

Ma kakvi, nije mi palo na pamet. Ne znam čime bih se drugo bavio.

Posle više od pet decenija života u Nemačkoj, razmišljate li o povratku u Srbiju?

Kada sam odlazio, mislio sam da idem na godinu-dve. Ali, ovde nisam imao uslova da se bavim džezom. To u ono vreme nije smatrano profesijom. Mogao si da budeš doktor, advokat, bakalin, ali džez trubač – pa to nije bilo ništa. Toliko sam dugo napolju da me ljudi znaju svuda. Imam uslova da radim, idem na turneje, sviram…

A šta je za Vas izazov?

Svaki dan, svaka svirka, nova kompozicija, novi sastav… Kreativnost buja svakog dana, i nema kopija, niti ustaljenosti. Pun sam nastupa, a nedavno sam završio i novi cede sa Skotom Hamiltonom. Pošto uvek gledam napred, imam nekoliko projekata na umu – snimanje albuma sa simfonijskim orkestrom, pa sa Big bendom, novi latino projekat, a voleo bih i da objavim u knjizi sve svoje kompozicije. Toliko još ima stvari koje nisam uradio…

.............
 
Idealni Toni Benet

Posle didžej remiksa Gojkovićeve čuvene kompozicije „Quo Vadis Samba”, koja mu se, kako priznaje, izuzetno dopala, pitamo ga ko bi to još mogao da pruži novo svetlo njegovoj muzici:
– Toni Benet. Sedeli smo za stolom u klubu Ronija Skota i pričali i ja mu rekoh kako sam napisao jednu kompoziciju koja je idealna za njega. A on me upita što mu nisam poslao, na šta sam mu rekao da verovatno svakoga dana dobija na stotine pesama i pola od toga baca u đubre. I on mi opet kaže – pošalji mi, međutim, ja to nikada nisam uradio. A bio je idealan…