Уторак, 17.11.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Неко време су нам кидали живце својом прустовском споровозношћу. Кад ће влада, како ће изгледати? Да ли ће се договорити? Ко уцењује а ко је уцењени? Зашто једни траже министарства силе, а други ресоре новца?
Таблоиди су добили топовску храну активно учествујући у креирању њеног будућег састава, рушећи кандидате који нису по вољи медијским спонзорима у помрачини, јер и тако се овде чита слобода новинарског дејствовања.

Опипавали смо слова Брајове азбуке покушавајући да препознамо ко ће како проћи. Нисмо знали много, али смо комбиновали, нагађали, анализирали и свађали се по кафанама. Колико год дебатовали са различитих позиција, прижељкивали смо нову владу која би нас повукла из свеколиког глиба по коме се ваљамо. Онда је, зар не примећујете, све некако утихнуло.

Сведоци смо чедоуморства: они од којих се очекује да нас сутра воде свесрдно убијају ентузијазам показан степеном излазности на изборе. Гасе енергију преосталог оптимизма. Људима је дозлогрдило да слушају њихова натезања. Таблоидима тема престаје да буде тиражна.

Политичари се на то не обазиру. Они важни – а данас атест важности имају само они које стално зивкају локални тајкуни, стране дипломате и домаћи обавештајци – сматрају да ће исцрпљујућом игром до последњег часа постићи два ефекта: да ће показати чврстину и одговорност.

Чврстина се тиче рововске одбране страначке позиције у коалиционим дуелима и од ње, преговарачке чврстине, очекују да засени бираче који су им поклонили глас. Одговорност, верују, припада тренутку када се, ако се, буду договорили, и они тада од нас очекују да се сви заједно дивимо и аплаудирамо њиховој колективној државничкој одговорности.

Не видим ни једно ни друго. Сумњам у државничку одговорност и питам се зашто нема скупштине и нема владе у тренуцима када се око Косова све захуктало. Не гледам ту серију, али имам утисак да је наслов "Село гори, а баба се чешља" најприкладнији опис стања у коме се налазимо.

Све се своди на питање "ко ће кога", како је то свиленом бруталношћу говорио покојни Мао, а не на наводно суштинско питање "како и у коју сврху?". Овдашњи цинични реализам прецизно дефинише да је политика борба за власт, а власт су премијер и министри.

Не гложе се они око партијских програма и визија развоја Србије. Уз усиљене 24-каратне осмехе за ТВ камере, могући коалициони партнери натежу се око фотеља и ликова који треба да их попуне, или сачувају. Када се камере повуку, ДС и ДСС једни на друге реже као да су два политичка екстрема а не странке од којих је једна нешто лево, а друга нешто десно од центра.

Досадашњи салдо је да је Борис одустао од Боже и некако пристао да Воја остане први министар. Ко је уопште председника ДС-а саветовао да са својим кандидатом истрчи пре избора, да би га после трампио, питање је на које би неко у Крунској морао да одговори.

Гласачи ДС-а би ову врсту уступка још некако могли да прогутају, да после тога није уследило пијачно ценкање и рабљење времена које је сваким новим даном све више откривало да Борис није довољно одлучан. Председника лично, и "жуте" у целини, то би могло скупо да кошта уколико би се поново ишло на биралишта.

Ствар је морала да буде пресечена раније. Пошто није, премијер је свестан да му је "технички" капитал већи од изборног, па не попушта. Држећи у џепу радикалског коалиционог џокера као последње прибежиште останка на власти, он вешто користи слабости свог кохабитационог партнера са врха српске власти. Војино "одлучно, можда" засад функционише.

ДСС тврди пазар, премишља се а можда и уцењује, посебно када се поведе реч о традиционално омиљеном српском ресору – полицији. Отужно кадровисање. Најважније су личне позиције. Нико из странака-преговарача чак и не крије да о свему – демократски неприкосновено – одлучују двојица вођа плус онај из Г17 плус у фусноти.

С времена на време, кроз медије или друге канале, чујем ова или она имена. Као да на основу њиховог идентитета могу да закључим какав би био програм владе. Нико не говори о програму на основу чега бих закључио какав би био будући идентитет владе.

Садржај политике потиснут је у запећак и, по матрицама патријархалних и соцреалистичких времена за која мислимо да су прошла, извлачи се из лика вође. Вође се не бирају у складу са потребама организовања неког садржаја. Још само фали Титов Брионски пленум па да знамо ко није министар полиције.

Ако царским резом и породе владу, новорођенче после оволико натезања неће бити дочекано тепањем. Не зато што је то политичка реалност која извире из резултата гласања, већ управо због више него траљавог начина порођаја "сиротог Владе".

ДС и ДСС су као рогови у врећи. Ко сутра да верује да ће они који се називају реформистичким министрима успети уз премијера за кога тврде да је "алергичан на економију"? Како да се радујем влади када њен први човек – због бројчане инфериорности – неће успети да сузбије апетите код предстојећих приватизација? Ако му је и то циљ.

Опет ће се међусобно натезати. Крчаг ће ићи на воду док се не разбије, а дотле ће – зарад номиналног опстанка владе, а фактички заштите привилегија – свако моћи да ради шта му је воља. Нов продужетак ћепеначке политике страначких министарстава која је обележила и досадашњу владу.

ДС-ови министри бавиће се реформама ограниченог домета и покушавати да отворе врата евроатлантским интеграцијама. ДСС ће им то допустити у мери у којој ови први подржавају небеско достојанство Србије и правду на Космету која ће, верују, стићи у пакету руског вета.

Можда ће ДС-у на крају пући филм. Могуће је да се ДС и ДСС не договоре око будућности министра-несташка који је "жутима" трн у оку. Можда ћемо на нове изборе. Ако се то и не догоди, ако наши врли политичари и склепају владу у последњи час, неће моћи да избегну утисак о коме очито мало или нимало не размишљају: поново нам огађују политику.

Док се смарачи баве собом, плашим се да сви ми чамимо у предсобљу.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.