Па(к)т истока и запада

ТЕМА ДАНА
Шпијунска "афера Литвињенко" добила је нови обрт. Из западних метропола пристижу поруке Москви, које би могле да се протумаче као подршка руској страни – првобитно без валидних доказа осумњиченој да је наредила серију тровања радиоактивним изотопом полонијум-210 у миљеу руских емиграната, тајкуна и бивших обавештајаца.
Подсећања ради, када је вест о убиству новинарке Ане Политковске обишла свет,  затим, извештај о бруталном атентату изотопом полонијум-210 на бивше руске агенте у Лондону изазвао панику широм континента, у западној јавности је најпре сваљена кривица на званичну Москву. Потом је истој јавности понуђен на увид ђердан бисера – теорије о завери бивших Путинових следбеника, такозваних нових чекиста. До детаља је, без конкретних именских података, описано њихово настојање да најпре компромитују Путинов режим, не би ли по његовом одласку са чела државе 2008. године сами преузели државно кормило у руке, наметнули нови диктат – западу.

Међу меродавним политичарима, који су прихватили помирљивију терминологију, пажњу је привукла изјава немачког министра спољних послова Франка Валтера Штајнмајера. У званичној посети руској престоници, оградио се од шпекулација које се већ два месеца појављују у западној јавности и, наравно, штете интересима домаћина – подвукао је витални интерес саме Москве да реши случај.  Изјава Штајнмајера подстакла је и размишљања друге врсте. С обзиром на то што је Штајнмајер бивши први обавештајац између Рајне, Елбе и Одре, спекулисало се о евентуалној понуди сарадње обавештајних служби две државе.

Лов на "чекисте"

Неколицина аналитичара и коментатора крочила је корак даље. Запитали су се, није ли званични повод посете – представљање немачког програма председавања ЕУ у првој половини 2007. године – само параван за разговоре друге врсте, односно обавештајног садржаја. Таква размишљања подстакла је и немачка државна телевизија АРД. Њен коментатор је у спонтаном извештају из Москве ставио у први план, по његовом мишљењу главну тему разговора Штајнмајера и његовог ресорног колеге Сергеја Лаврова, односно Штајнмајера и председника Владимира Путина – унапређење обавештајне сарадње зарад расветљавања "афере Литвињенко" и разоткривања виновника атентата на руску новинарку Ану Политковску.

Тек у другом даху, коментатор се окренуо једној од кључних идеја у циклусу немачког председавања ЕУ – унапређењу сарадње са Русијом, посебно у сектору кооперације при заједничком коришћењу енергетских ресурса: "Потребан нам је јак и стабилан партнер – обим испорука енергије не сме се доводити у питање", цитиран је Штајнмајер.

Повезаност две теме, расветљавање шпијунске афере и убиство новинарке која је жестоко критиковала режим, с једне стране, и обезбеђивања енергетских извора за западноевропске потребе, с друге, постаје јаснија, ако се уваже спекулације да иза свих акција које су у новије време штетиле угледу Москве, стоје такозване аутономне групације унутар обавештајних структура. "Управо на њиховим леђима ломе се копља истока и запада, у настојању да се нађе дежурни кривац за атентате и ојача позиција и углед најпотентнијег лиферанта енергије – Русије", известио је хамбуршки недељник "Цајт".

Сумирајући извештаје и коментаре владиним круговима или појединачним коалиционим партнерима блиских медија – немачким социјалдемократима и демохришћанима – стиче се утисак да је отпочео лов на поменуте "чекисте". Између редова, и не само онде, намећу се закључци да је Европској унији битније убеђење о постојању стабилног лиферанта енергије, од подстицаја ширењу демократије и људских права са ове и оне стране Урала. С разлогом. Русија је одавно претекла Саудијску Арабију као лиферант енергената, а годишњи суфицит од процењених 120 милијарди долара је подстрек за Европску унију да прихвати руског партнера онаквог какав јесте.

Помоћ Путину

У прилог реченом иде и колпортирана чињеница у британским обавештајним круговима да су острвски обавештајци и полицајци који су се средином недеље вратили из Москве необављена посла – нису пронашли ни виновнике атентата ни атентаторе – били заједно са налогодавцима више него задовољни оствареним резултатима: "Индиције говоре у прилог томе да је постигнут обавештајни пат или пакт, свеједно, између истока и запада", цитиран је један неименовани извор у водећим британским медијима.

Острвски извештачи, верни традицији специфичног лова, хајке на лисице, изјавили су да је хајка на Путинове противнике кренула.

У прилог реченом иде и интервју посланика Думе и потпредседника републиканске странке Владимира Ришкова дат немачкој телевизији АРД. Упитан, да ли верује у заверу "одметника" међу руским обавештајцима, одговорио је: "Битније је да нико, уистину, нема контролу над предимензионираним обавештајним системом. Сада, очигледно, и запад жели да помогне Владимиру Владимировичу (Путину) из уских, себичних интереса... Све ме то подсећа на еру немачког канцелара Герхарда Шредера, који је без околишања говорио о ,руској демократији’. После кратког интермеца, садашња немачка влада чини исто – а опозицији тек стеже руку из куртоазије."

Милош Казимировић 

-----------------------------------------------------------

Шпијуни који су Британију продали непријатељима

Тужбе на основу Закона о званичним тајнама – и, нарочито на основу драконске одредбе, Одељка 1 – ретке су.

Оне, међутим, воде до драматичних сцена у судницама, под условом да докази уопште стигну у јавност, пише јучерашњи "Дејли телеграф".

Најзлогласнији шпијун модерних времена био је Џорџ Блејк, двоструки агент који је радио за МИ-6 и преносио тајне Совјетима. Био је оптужен 1961. по пет тачака за шпијунажу на основу Закона о званичним тајнама.

На крају суђења, делу који је одржан у приватној судијској одаји, осуђен је на максималну казну од по 14 година за сваку од три тачке, које следе једна за другом – укупно на 42 године затвора. Била је то најдужа затворска казна изречена једној особи.

Верује се да је Совјетима одао имена више од 40 британских агената. Многи су нестали и сматра се да су погубљени.

Његови поступци уништили су операције британске тајне службе на Блиском истоку.

Лорд Паркер, председавајући судија британског Врховног суда, приликом изрицања пресуде упоредио је његова дела са издајом и рекао: "Ова дела су гора од оних која могу да се замисле у време рата."

Али, после пет година, побегао је из затвора Вормвуд Скрабс и отишао у Москву.

Клаус Фухс, атомски научник рођен у Немачкој и државни службеник, оптужен је 1950. на основу Закона о званичним тајнама. У Британију је побегао 1933. да би избегао прогон нациста. Био је предани комуниста који је користио свој положај у атомском истраживачком центру Харвел да би Совјетима преносио тајне.

Сер Хертли Шокрос, који је водио случај испред оптужбе, рекао је да је Фухс био мотивисан "непоколебљивом оданошћу према комунизму". Осуђујући га на 14 година, лорд Годар, председавајући судија британског Врховног суда, рекао је: "Издали сте гостопримство и заштиту, које вам је ова земља пружила, на најподмуклији начин".

Фухс је умро 1988.

Године 1961. пет чланова портландског шпијунског круга изведено је пред суд под оптужбом да су ковали заверу да одају тајне Русима.

Ову групу чинили су Гордон Лонсдејл, Хенри Хјутон, Питер Крогер и његова жена Хелен и Етел Ги, државни службеник Портланда у Дорсету.

На крају суђења откривено је да су Крогерови у ствари Морис и Лона Коен, које су тражили у Америци због оптужби за шпијунажу у вези са још једним шпијунским случајем.

Били су осуђени на казне од 20 година затвора, а 1969. размењени су за британског шпијуна Џералда Брука.

Лонсдејл је идентификован као илегални Рус, Конон Молоди, и осуђен на 25 година. Године 1966. размењен је за Гревила Вајна, Енглеза оптуженог за шпијунажу у Русији.

Хјутон и Ги су осуђени на по 15 година. Обоје су одслужили 10 година, променили имена и венчали се пошто су пуштени.

Мајкл Бетани, официр обавештајне службе МИ-5, осуђен је на Олд Бејлију 1984. за преступе на основу Закона о званичним тајнама, пошто је предавао осетљива документа совјетској амбасади у Лондону. Његову улогу као совјетског шпијуна открио је Олег Гордијевски, официр КГБ-а који је постао агент МИ-6, а радио унутар резиденције КГБ-а у совјетској амбасади у Лондону у време када је Бетани понудио своје услуге. Бетани је био осуђен на 23 године затвора, а условно је пуштен 1998.

Године 1997. Ричард Томилсон, бивши официр МИ-6, осуђен је на годину дана затвора због одавања тајни.

С. Ст.

-----------------------------------------------------------

Озрачен човек не оставља трагове

РИА Новости за "Политику"
МОСКВА, децембра – Широка дискусија у медијима око својстава полонијума-210, откривеног у телу бившег сарадника Федералне службе безбедности Александра Литвињенка, садржи тушта и тма нетачних информација, што доводи до праве збрке, изјавио је за РИА Новости експерт у области нуклеарне физике.

Литвињенко, који је 2000. године пребегао у Велику Британију, а у октобру ове године добио британски пасош, умро је 22. новембра у болници Универзитетског колеџа Лондона. Стручњаци британске агенције за заштиту здравља открили су у његовом телу трагове радиоактивног елемента полонијум-210. Трагови полонијума пронађени су и на местима која је Литвињенко посећивао, поред осталог у ресторану хотела у центру Лондона.

"У таквим сложеним питањима као што су руковање радиоактивним изотопом и последице озрачења човека полонијумом-210, нажалост, многи себе сматрају експертима, па измишљају невероватне ствари. Прво се појавила нетачна информација коју су проширили медији да озрачени полонијумом-210 човек може иза себе да оставља трагове. То су глупости, јер се полонијум-210 не ослобађа напоље путем знојења", наглашава експерт.

Исто мишљење је изнео директор Института за стратешку стабилност Росатома Виктор Михајлов. Он је изјавио да човек озрачен полонијумом-210 "не може иза себе да оставља никакве трагове изотопа". "Какве трагове? То је смешно! Човек, озрачен полонијумом-210, не може иза себе да оставља трагове, изузев у случају да је полонијум-210 носио у рукама", казао је Михајлов. По његовим речима, "изотоп полонијум-210 лучи алфа-честице и ако се он налази у организму човека, он не може остављати трагове".