Ходочашће по Београду

НЕДЕЉА, 23. ОКТОБАР

Прво изенађење овог сајма: море људи пролази кроз хале. Скоро је немогуће померати се. „Ово данас није ништа”, рекли су ми моји издавачи из Лагуне. Или радије – није све: „На крају недеље, биће још више посетилаца”. Невероватно!Ово је најпосећенији сајам књига, после Франкфуртског. Очигледно је ово сајам посвећен јавности, посвећен читаоцима.

Друга задивљујућа чињењица о овогодишњем сајму: почасни гост није земља (по први пут) већ један језик, португалски. Управо овде, у Београду. Овај парадокс никако да избијем из главе: у Београду, престоници српско-хрватског, језика у процесу разграђивања, нечија интелигентна интуиција (или можда субверзивна?) је била да угости језик који је, више него било који европски, над-националност. Португалски језик је платформа за идентитет без политичког национализма. Другим речима, португалски је као нација којој не требају националности, нека врста домовине коју деле различите заједнице. Португалски не само да је преживео пад Империје, него се и обогатио својим признањем и константном иновацијом на пређашњем колонијалном простору, од Анголе до Мозамбика, од Гвинеје Бисао до Источног Тимора.

Мија Кото је отворио сајам, на себи својственом језику, увек заводљивом, свежем, стално обнављаном својим повратком у историји и географији – „Африка је стигла у Португал пре него што је Португал стигао у Африку”, подсећа Мија. 

ПОНЕДЕЉАК, 24. ОКТОБАР

Штанд Португалског језика је отворен простор, салон са погледом на пејзаж цитата (слова, стихова, прича) исцртаних на поду поред осам земаља које имају за званични језик португалски. Понедељак ујутру, на изненађење свих на сајму (“прошлих година је увек посећивао сајам тек пред крај”), председник Тадић је ушао у ово море књижевности, високи морепловац усред лутки исписаних стиховима, прелазећи Атлантик и Индијски океан у пар корака, док није дошао до пулта са књигама.

Имао је пред собом, међу више од 40 наслова преведених за овај сајам књига, неке од најзначајнијих дела и аутора португалског говорног подручја, романа, поезије и есеја. Нисам видео шта је купио. Учинило ми се да се дуже задржао над две књиге, фундаменталне за разумевање Португала и онога што јесмо (као и онога што бисмо могли бити, али смо пропустили да постигнемо): дела Жозе Жила и Едуарда Лоренса, двојице великих мислилаца, различитих генерација, који се боре са нашим лабиринтима прошлости. Знам да председник Тадић, или бар његове политичке одлуке, узимају Историју у обзир. О томе ми је говорио, пре неколико година, историчар Батаковић, тада вођа српског преговорачког тима о будућности Косова, данас амбасадор Србије у Паризу. Када сам видео Тадића изнад Жила и Лоуренса, сетио сам се речи Гора Видала, применљиве често и на књижевност и на политику: „Историја је наш једини хеуристички принцип”.

Често се питам шта је то што може приближити Балкан и Португал. Имамо засигурно један заједнички атавизам: тешкоће са којима прихватамо своју садашњу величину. Раније смо били „највећи” и инсистирамо да будемо „велики’, борећи се са својим „пашалуцима”. Сирочад смо митова и због тога су нам они толико потребни. Знам да је председник Тадић купио, на неком другом штанду, лепо издање „Словенске митологије”.

УТОРАК, 25. ОКТОБАР

Писац Руи Зинк, који је учествовао са мном у дебати о „пост-колонијализму”, изразио је свој немир који многи деле: група нација које су ратовале за освајање своје „независности” од Југославије сада чини све, од Загреба, Подгорице па све до Скопља, да убрза свој улазак у Европску Унију. „Другим речима, да достигне своју зависност” , закључује Руи. Има право.

Сматрам још увек да историја није унапред написана. Током дебате, подсетио сам на мудре речи бившег српског дипломате, кога сам интервјуисао у Марту 1999, под бомбама НАТО-а у Београду. „Шпанија је земља са најсличнијом политичком историјом нашој. Све је могло да крене лоше, да су погрешни људи 1976. водили транзицију после Франка. У Југославији, све је могло да се одигра добро да су транзицију после Тита водили прави људи”.

Ово што се дешава са (вашим) језиком, такође сам истакао, открива размеру катастрофе. Ако се Титова Југославија посматра као империјална структура, онда су нове-старе републике пост-колонијални простор. Чији је језик српско-хрватски? И зашто је неопходно разбити за тако кратко време језичко и књижевно тело коме је требало стотине година да се наталожи? Обузетост нације-државе језиком открива стање нације.

СРЕДА, 26. ОКТОБАР

Не могу никако бити блазиран око следећег: изашао је мој први превод на српски – „Ходочашће Емануила Сина Божијег”. Снажне емоције, за мене који често долазим у Београд и не треба ми хотел, јер овде сам код куће – са породицом. Књига се одиграва између Тимора, Португала и Индонезије („Југославије”  на острвима, тако ефикасне, тако крхкеи тако смеле као Титова Југославија), са сценама борилачких вештина, сличних Сандокану, и једним озбиљнијим питањем: како идентитети, који су увек убојити и  лажљиви, могу бити истребљени насиљем. И како насиље може бити механизам градње идентитета. Пре мог „Хода Части” можда је неопходно прочитати „Нож” Вука Драшковића.

ЧЕТВРТАК, 27. ОКТОБАР

Срео сам, у мом омиљеном ресторану у Београду, Емира Кустурицу. Једног дана желео бих да му препричам најексплозивнију књижевну (!) расправу коју сам икада имао, око његовог филма Ундергорунд. Један босански писац је предамном прокоментарисао да су уводне сцене филма „фалсификовање историје”. Одговорио сам „Других сцена нема”. Тако се разбуктала расправа...

Ових дана ће изаћи и превод на српски књиге „Југословенске хронике” некадашњег амбасадора Португала у Београду (1977-1984), Алвара Гуере. Засигурно ће га прозвати југо-носталгиком. Мислим да је Гуера напросто југо-интелигентан. Завршавам цитатом Крлеже који он преноси: „Сачувај ме боже српског јунаштва и хрватске културе”.