Дуг на часну реч

У готово сваком селу постоји прича о двојици комшија од којих један има радњу, а други код њега стално пазари на црту и дугове не враћа. Кад се они толико нагомилају, несавесни муштерија обећа да ће убудуће бити ревностан дужник. Прича се обично заврши тако што трговац никад не види своје паре, а у радњи, изнад фискалне касе окачи обавештење: „нема вересије”.

Управо овако су, дакле на вересију, од приватних фирми робу и услуге куповали републички органи. Све док њихов дуг према привреди није достигао 4,5 милијарди динара. Како је власт овај проблем решила? Тако што је усвајањем уредбе дала часну реч привредницима да ће им, уколико поново одлуче да послују са државом, робу и услуге платити у року од два месеца. Стари дугови остављени су за неко боље и богатије време, јер ниједним словом усвојене уредбе држава не гарантује да ће измирити своје обавезе.

Да ствар буде још гора, власт привреди чак није могла ни да обећа да ће директори републичких јавних предузећа убудуће платити робу коју су наручили од приватних фирми. Напротив. Држава, као оснивач, усвајањем ове уредбе практично их је ослободила обавезе да привреди и становништву врате чак 30 милијарди динара нагомиланог дуга. А од свега је најгоре то што у овој држави нико не зна колико новца локална јавна предузећа дугују привреди. Ни седам месеци од реконструкције владе, Министарство финансија, коме је овај посао поверен, није успело да сакупи те податке. А другачије је обећано када је кабинет премијера Мирка Цветковића реконструисан. Као највећи проблем привреде тада је окарактерисана неликвидност, односно то што у ситуацији када свако сваком дугује, новца у систему нема. Представници пословне заједнице нису имали дилему: држава је коловођа врзиног дужничког кола. Надлежни су прећутно признали кривицу, јер су неколико пута истицали како ће власт овај проблем решити тако што ће прво почистити своје двориште. Привредници, који су као саветници Верице Калановић, после реконструкције прекорачили праг зграде у Немањиној улици, на сто су члановима извршне власти одмах понудили решење. Треба донети закон који ће свакога, па и власт, обавезати да на време измирује своје обавезе. У документ који је на влади усвојен, они ни у једној речи не препознају свој савет. Нарочито чуди то што нико из Немањине улице све до дана усвајања ове уредбе ни привреднику Мирку Тодоровићу, ни Николи Павичићу ни Драгољубу Вукадиновићу није желео да покаже овај документ. А ни до дана данашњег њих тројица нису видели анализу о томе колико држава дугује привреди без обзира на то што су је они наручили.

Можда одговор лежи у томе што представници извршне власти ни дан уочи усвајања ове уредбе нису са сигурношћу знали како њен текст треба да изгледа. Месецима су на релацији Министарство економије и Министарство финансија трајала натезања о томе да документ треба или не треба да се односи на јавна предузећа. И кад се све то зна онда ни не чуди што су се државни званичници неколико пута избламирали, јер су небројано пута у последњих неколико месеци најавили да ће уредба бити усвојена „на следећој седници владе”. Прошлог четвртка то се и догодило, али дуг залет изроди кратак скок.