Професору с љубављу

Ваљадолид –Популарна недеља интернационалног филма у Ваљадолиду у самој је завршници, а редови испред благајни фестивалских дворана, међу којима је и прелепи Театар Колдерон у срцу старог градског језгра, још не јењавају.

Филмови и њихови аутори овде се дочекују са великим пијететом, са подједнаком пажњом се гледају и аплаузом награђују и дугометражни,и кратки,и документарни филмови. „Стар систем”, тако оптерећујуће присутан на свим водећим филмским фестивалима, овде нема приоритет. У Ваљадолиду сву предност има чиста и искрена љубав према филму. А заиста се имало шта заволети у овогодишњем, 56. издању.

Међу филмовима који су освојили и публику и критику је и официјелни канадски кандидат за Оскара, филм „Господин Лазар” Филипа Фелардоа, којем је припала и награда међународног жирија критике Фипресци, којим је председавала потписница ових редова. Ово је и један из серијала успешних и веома гледаних филмова произведених у Квебеку, који је последњих година оснажио своје филмскоиндустријске потенцијале и одакле стижу и филмови Дениса Виљенева и Тонија Скота.

Фелардоов „Господин Лазар” је вешто проширена адаптација позоришне монодраме ауторке Евелин де Шенелијер (Фелардо је и писац сценарија), комплексне студије карактера која о животном губитку, малим животним подвалама и невиности, говори на елоквентан, једноставан и хуморан начин. Главни јунак филма Башир Лазар је средовечни алжирски имигрант који тражи политички азил у Квебеку и који у једном тренутку постаје замена за учитељицу која је извршила самоубиство у учионици у једној монтреалској школи.

Прича овог филма фокусира се на Баширов однос са два ученика – са дечаком трауматизованим открићем тела учитељице и девојчицом која има сопствено тумачење догађаја проналазећи „кривца” у свом школском другару. Деци која су у стању шока Баширове традиционалне наставне методе, а у контексту бескрајних канадских школских реформи, модернизације и либерализације, пружају постепено сигурност и одељењску структуру која им је неопходна. Башир постаје вољени учитељ који око себе шири љубав, племенитост и пажњу.

Филмом „Господин Лазар” Филип Фелардо је још једном показао истанчани таленат рада са децом-глумцима, што се већ видело и у његовом претходном филму „Нисам ја, кунем се”. Финим приступом градећи аутентичност ликова и саме приче, Фелардо илуструје и како лицемерје одраслих и ситне лажи о смрти, могу свет деце окренути наопачке. Основна идеја – како треба деци говорити о смрти, могла је довести и до сувог и мрачног филма, а Фелардоов „Господин Лазар” је управо супротно. Светао, дирљив и нежан филм о лекцијама које учимо једниод других, без обзира на старост.

И канадски (квебечки) „Старбак” Тонија Скота је филм пун светлости. Разиграна и весела комедија о генетском хаосу насталом у једној банци сперме, који за резултат има то да је разносач меса, а у младости „велики донатор” Давид Возњак, у једном тренутку сазнао да је отац чак 533 детета.

Сам назив филма не односи се на популарну кафу, већ је то назив за канадског приплодног холштајн бика, а цела фарса са системом „донаторнепознат” инспирисана је истинитим догађајима. Иако обилује решењима преузетим из холивудских матрица, иако повремено не познаје границе, филм „Старбак” уз обиље смеха нуди и неке вредне, хумане поуке, портретишући човека који постаје бољи сопственом вољом, што је идеја која дуго одјекује.

Хуманост је и врлина приче фламанског филма „Аста ла виста” белгијског редитеља Џефрија Ентховена, којем је главни жири доделио фестивалски Гран при, награду „Златни клас”. Три младића са посебним потребама (два параплегичара и један слабовиди), сањају да без ичије помоћи и као праве одрасле особе отпутују у шпанско летовалиште, где би у популарном борделу коначно изгубили невиност. Речено – учињено, Ентховен је своје јунаке повео на путовање током којег на светлост дана излазе сви мали и велики проблеми особа са посебним потребама, али и рађа дирљива, али и весела и хуморна, прича о људској доброти и предрасудама које се пред очима гледалаца са лакоћом топе и нестају.

Међу ваљадолидским хитовима је и ирски комични трилер „Полицајац” Џона Мичела Мекдонага, филм тарантиновског шмека и ирског смисла за ишчашени хумор и „политичку некоректност” којом иначе обилује. Главни јунак филма је полицајац Гери Бојл, момак са чудним смислом за хумор, који живи у малом, изолованом граду у округу Галвеј у којем се још увек говори галик. Циничан, брутално саркастичан, склон читању и сексу са две проститутке истовремено, Гери се стамено носи са окружењем корумпираних и похлепних колега, чије непријатељство према њему кулминира у тренутку када им се у акцији спречавања велике операције транспорта кокаина, придружује црни агент америчког Еф-Би-Аја.

Мегдонагов филм је пун политички некоректног дијалога (ја сам Ирац и расизам је део моје културе, рећи ће главни јунак), али са циљем да се ослика судар култура (Ирска-Америка), постигне ефекат парадокса и ироније и створи нека врста пакта о саучесништву које може да функционише само ако је свест заједничка. Сценарио овог филма је добро написан, јер је Мекдонаг пре свега сценариста, али је редитељска изведба прилично танка (ово је Мекдонагов редитељски деби). Упркос томе, филм је наишао и на смех и на аплаузе шпанске публике.