Устанак против корпорацијског капитала

Данас се протестује пред седиштима корпорација, а не испред државних канцеларија недељом, кад тамо нема никога, упозорила је пре девет година Наоми Клајн, активисткиња и стручњак за антиглобализацију, ауторка потоње, славне студије „Олош економија“ („Политика“ је ову књигу објавила у свом фељтону.).

Клајнова је наведени став изрекла после финансијског краха америчке енергетске корпорације „Енрон“ на крају 2001. године. Производ колосалне финансијске преваре, случај „Енрон“ показаће се као нека врста нежног увода у дугорочну кризу економије, банкарства и берзанског пословања које из једне у другу епизоду потреса свет данашњег капитализма и његове темељне структуре у првој деценији трећег миленијума.

Активистички одјек наведене поруке Наоми Клајн, укључујући и покрет „Окупирајмо Волстрит“ дошао је као логична последица глобалне кризе, самоосвешћења грађана и њихове спремности да пре свега ненасилним, али и другим средствима, и зависно од конкретних околности и различитих традиција, устану против данашњег капитализма и његових лучоноша у свету корпорација, банкарства, берзанског мешетарења и света политике.

Одјеке те спремности видимо и у Србији, у нашем непосредном окружењу, у државама Европске уније, на разним тачкама глобуса, као што је то показао и 15. октобар, када су милиони људи изашли на улице, спремни на пружање отпора корпорацијској свемоћи и њеним дериватима на различитим пољима, укључујући и свет образовања.

Овај мирни устанак милиона људи наравно да је зачињен и молотовљевим коктелима, тучама с полицијом, хапшењима и насртајима власти на демонстранте, поготово у земљама у којима је снажна традиција анархистичког и анархосиндикалистичког деловања, што је случај поготово са Грчком и Шпанијом. Та традиција је врло снажна и у САД, где је њене темеље поставио апостол европског анархизма Јохан Мост који је из Немачке стигао у Њујорк 1882. године. У оно време, врло брзо је проговорио његов радикализам: „Онај ко пристане на постојећи поредак нема права да се жали због капиталистичке пљачке, јер поредак значи њено подржавање. Онај ко се буни, то је ребел, и нема права да се жали, ако против њега буде послата војска“.

Од онда до данас времена су се променила. У отпору свету капитала препознајемо најразличитије идеје, покрете, политичке и идејне оријентације – од онога што би се могло назвати некадашњом класичном левицом, преко анархосиндикализма и слободарских покрета, до грађанских иницијатива и самих капиталиста, свесних погубног деловања корпорација.

Корпорацијски систем је сопствену свемоћ муњевито проширио из САД на Европу и остатак света током последњих деценија 20. и у првој деценији 21. века.

Чврста солидарност политичких, банкарских и берзанских посленика корпорацијске моћи и заљубљеника у тај модел владања друштвом, на персоналном нивоу био је уверљиво демонстриран „специјалним“ везама и разумевањем између председника САД Била Клинтона, потом Џорџа Буша и британског премијера Тонија Блера.

Није случајно Блер бранио „треће крило“, разводњену платформу преко које су корпорације хтеле да превладају традиционалну поделу на левицу и десницу и да забашуре апокалиптични јаз између богатих и сиромашних производњом ратова на разним тачкама света.

Можда је више од бизарне илустрације то што је 2002. године подршку Блеровој политици дала и лејди Дајана Моузли, која је тада имала 91 годину. Реч је о супрузи Освалда Моузлија, оснивача Британске фашистичке уније пре Другог светског рата, којој је венчани кум био Адолф Хитлер.

Наоми Клајн није била усамљена у својој радикалној критици корпорацијског капитала и у дефинисању кључних тачака отпора и метода протеста против корпоративног капитала.

Неку врсту упозоравајућег уџбеника на ту тему, из кога је одмах било јасно против чега ће побуњени устати и шта ће бити њихови захтеви, објавио је канадски професор са Универзитета Британска Колумбија, Џоел Бакан 2003. године. Тада се појавила његова студија „Корпорација“, чији је поднаслов „Патолошка тежња за профитом и моћи“.

„Корпорација“ је изазвала светску буру (Србија је и у овом случају била изузетак), а годинама потом сведоци смо да је одиста уследила бура широм света коју је најавио професор Бакан.

Људи су устали против корпорацијског система и срца тог система оличеног у Волстриту, на коме се пресецају вектори анонимног капитала, његових злочиначких активности, банкарских и берзанских шпекулација.

Употребљена реч „злочин“ није претерана. Реј С. Андерсон, председник Управног одбора компаније „Интерфејс“, поводом Баканове књиге написао је следеће:

„Корпорација лаже, краде и убија без гриже савести и без оклевања кад год то служи интересима њених акционара. Она поштује закон само када су трошкови злочина већи од добити.“

Анатомски час професора Бакана, који је на сто ставио телесину корпорације да би продро до њених капиларних, тешко видљивих структура, улази у ред далекосежно важних увида у свет савремености.

Корпорација је злочин, али је корпорацију створила држава. Стварајући корпорацију, држава је с њом поделила моћ и оставила немоћним своје грађане. Оставила их је на милост и немилост корпорацији.

Ето против чега је устао грађанин и у САД и у Европи.