Радичова одлази из политике

Специјално за „Политику”

Праг – Многи Словаци гласали су на изборима у јуну прошле године за Словачку демократско-хришћанску унију (СДКУ) само зато што је на челу њене изборне листе, дакле, и као кандидат за премијера, била Ивета Радичова, 55-годишњакиња, социолог по образовању, која је последњих година унела нови дух и морал у словачку десницу. У моралне и интелектуалне квалитете ове жене, која је била премијерка од јула прошле године до пренеколико дана, уздало се доста гласача деснице који су хтели да се ова странка извуче из клешта корупционаштва и клијентелизма, што је и довело и до повлачења с чела изборне листе њеног шефа, бившег премијера Микулаша Дзуринде.

Ти гласачи имаће у марту 2012. велики проблем за кога ће гласати – Радичова је, наиме, обзнанила да се на тим превременим изборима, после пада њена владе, неће кандидовати за посланицу нити ће се ангажовати у изборној кампањи СДКУ чији је потпредседник. У најмању руку реч је о привременом одласку из политике (није искључила да ће се 2014. кандидовати на председничким изборима), а неки тврде да је у питању и трајни излазак, јер је најавила повлачење и са функција у странци.

„У парламентарне изборе сам ступила с геслом ’Заједно ћемо у томе успети’. Нешто смо у томе успели али нисмо ствар дотерали до краја. Зато сам и поставила питање: могу ли опет рећи да ћемо у томе заједно успети? Мислим да не”, изјавила је Радичова, најављујући одлазак из политике и додајући да своје шестогодишње ангажовање у политици не сматра неуспешним.

И сам пад владе је био принципијелан чин, који је могао можда се избегне, али остаје питање по коју цену. Иако је на почетку и сама доста критиковала грчку дужничку неодговорност и пребацивање терета дугова на друге, Радичова је на крају је стала уз остале земље еврозоне, као последња земља која је изгласала проширивање Европског фонда за финансијску стабилност. Цена тог усвајања је била – пад владе.

Одлазак из политике Радичове, која је друга по популарности политичка личност у земљи, ослабиће њену странку и десни центар и отвориће простор за популистичко-либералну странку Слобода и Солидарност (која је фактички, иако је била у влади, оборила владу) да постане најјача на десници и тако постане центар нове десне владине коалиције која би се могла формирати после ванредних избора.

Питање је да ли ће десне странке овај пут имати за то довољно мандата у парламенту јер би странка СМЕР – социјалдемократија бившег премијера Роберта Фица, која је победила и на прошлим изборима, али није нашла партнера за коалициону владу, могла сада победитиуверљивије и сама саставити владу или бар лакше наћи коалиционог партнера на ослабљеној десници.

За релативно кратко време, ова лепушкаста жена, универзитетска професорка и интелектуалка, коју су неки, можда и мало претерано, сматрали неком врстом словачког женског Хавела, због морализма који је унела у овдашњу политику, оставила је доста трагова. Тај задатак је њој још тежи јер је хтела десницу с људским лицем и да „отме” монопол од левице на социјалне обзире и смисао за људску солидарност.

Понекад је у практичним политичким корацима била нестрпљива, у неким политичким иступањима и превише емоционална (политички противници кажу чак и хистерична), али је таква као што јесте била занимљива појава и у ширим европским размерама. Најважније остаје да није изневерила оне који су због ње десници лане дали шансу да формира владу. У томе вероватно лежи и шанса за њен евентуални повратак у политику 2014.