Срби бране бедеме Шенгена

Суботица – Црни „нисанпатрол” заиста изгледа као џип у ком седи екипа послата да тихо почисти зле момке и нестане без трага. Полако се зауставља на надвожњаку изнад ауто-пута који спаја село Хоргош с воћњацима. Неколико минута пре тогаскренуо је са асфалта и труцкао се кроз помрачину, пробијајући се кроз поља купуса и карфиола.

Даниел остаје за воланом, а Ненад прелази на задње седиште, извлачи сићушну тастатуру која може да се сакрије у џеп од фармерки и укуцава шифру. Два велика компјутерска монитора се активирају. Још неколико Ненадових рутинских покрета џојстиком и кров џипа се полако отвара. Чује се тихо зујање, а потом израња уређај за ноћно снимање којим се управља из џипове контролне собе.

Испод нас светле фарови стотина камиона који чекају да уђу у Мађарску. Чује се сирена понеког нервозног возача, блешти у даљини рекламна расвета с „Молове” пумпе, али само неколико метара изнад, на надвожњаку, владају закони помрачине. Бели „нисан терано”,који нас је пратио све време, паркиран је стотинак метара даље.

Рутинска, ноћна заседа, на бедемима Шенгена. Километар лево и десно од џипа с великим очима, простиресе најфреквентнији коридор за упад илегалних имиграната из Трећег света у тврђаву звану ЕУ. Зато четворочлана патрола Регионалног центра Граничне полиције МУП-а у Суботици, у два џипа, често дежура у овом рејону.

– Пре око месец дана, ухватили смо петорицу Албанаца с Косова и 14 Курда, турских држављана, у близини Мртве Тисе. Камера их је ухватила као на длану – причају полицајци.

Ненад нам показује тај снимак. Као некаакцијана америчко-мексичкој граници –на екранима се оцртавају јаснесилуете. Oдаје ихтоплота тела. Бегунци чуче у заклону, несвесни да их шпијунира термовизија. И, наравно, уловиће их српски полицајци Ендре Пап, Ненад Тумбас, Бојан Милетицки и Даниел Мирковић. Недавно је једна америчка делегација, приликом обиласка границе, полицајцима признала:

– Овде је као на граници Тексаса и Мексика!

С тим да улога Тексашана припада Мађарима. Ми смо они други.АТиса је европска река Рио Гранде, на граници између Србије и Мађарске, дугеоко 180километара, која је по броју илегалних миграната, после грчко-турске, најоптерећенија граница шенгенског простора. Начелник регионалног центра Граничне полиције према Мађарској, Мирослав Јанић, подсећа да је то прва граница ЕУ с пуним шенгеном. Када илегални имигранти пређу границу, слободни су, све до Стокхолма.

Зато је Суботица, под лупом Брисела, Вашингтона и Београда, нова војвођанска и српска Казабланка, који врви од бегунаца из Авганистана, Пакистана, Ирана, Ирака, али је међу њима,у последње време,све више „плодова Арапског пролећа” – несрећних младића из Либије, Туниса и Египта. На градскојдепонији којој се не види крај, као и у суседној шуми према стадиону Спартака, више од 200 људи чека да закорачи у ноћ и заувек остане иза магичне линије ЕУ.

– Дошли смо из земље у којој се дешавају свакодневна убиства. Само хоћемо у Мађарску – кажу ми Захид и Мустафа, млади Пакистанци који се спуштају низ депонију ка граду. Не крију да чекају на прелазак границе. Али сирена белог полицијског џипа их тера да изговоре тихо: „Нећемо проблеме”, и да,повијених рамена, нестанука парку у насељу „Прозивка”. Мајке с децом шетају док поред њих пролазе Несир и Ахлаг. Опет Пакистанци и исте мантрекоје изговарају напамет сви који долазе у Суботицу:

– Долазимо из крајева где су свакодневна убиства. Ми смо жртве…Помозите нам!

Несир је 10 пута бежао преко границе и 10 пута су га хватали,па се његов живот у „џунгли”, шуми поред депоније, протегао на више од два месеца. Један од полицајаца,који шета ћеркицу у парку, застаје поред њих. Они не беже, само сагињу главе. Можда ће се срести ноћас, можда ће се Несирова силуета назрети на екрану термовизијске камере и 11. пут.

Момци из ноћне патроле то потврђују. Дешавају се свакојака чудеса на граници. Током ноћи су два пута хватали – исте бегунце. Начелник Јанић то назива – игранком без престанка.

– Пре три године спречили смо улаз 465 имиграната, а само ове године више од 1.000. То су људи без икаквих папира. Када немају документа, спроводимо их у азил у Бањи Ковиљачи,где добијају папире тражиоца азила. Они су, практично, слободи људи. Ако оду у затвор или плате новчану казну због илегалног преласка, добијају меру о отказу боравка. У отказном року, они опет долазе у Суботицу и чекају на прелазак – прича начелник Јанић.

Као што су некада сви путеви водили у Рим, сада сви путеви илегалних имиграната Трећег света воде у – Суботицу. Наоружани „Гугловим” мапама, стижу овде или у Хоргош. Суботица је, практично, наслоњена на границу и довољно је да се уђе у градски аутобус и изађена последњој станици да би се дошло на минут до европског царства.

Пруга која пресеца село Хоргош води тачно преко границе, а са ауто-пута, кроз село Бачки Виногради, треба претрчати стазу дугачку 200 метара да би се, и без кандидатуре, ушло уЕУ. Многи од бегунаца таксијем, као хаџије,стижу надомак шенгенске тврђаве.

Приближава се крај смене. На екрану сеоцртавају мађарскиграничари. Брисел не жали новац како би обезбедио своје спољне шенгенске границе, па су Мађари подигли неколико торњева, високих 40 метара, с фиксном термовизијом огромног опсега, уз армију шпијунских џипова који ординирају регијом и хеликоптерском јединицом која мотри с неба.Граничари су у сталној вези, двоструки зид је све непробојнији, али људи из нама далеких светова, још верују да их иза невидљивелиније, шуме и мочвара, чека неописива срећа.

Једина српска покретна термовизијска камера дуж опасне границе, донација ЕУ, открива с крова „нисана” силуете неколико срна и зечева. Али лов на људе ове ноћи није успео.