Дозивање другог читања

Преглед прозне продукције 2006. показује да се поетичко-тематска слика савремене српске прозе ове године није значајније променила. Тематско-поетички распон текстова је остао прилично широк, али се ту и тамо виде нека празна поља, која имплицирају одговор на питање зашто и поред великог броја прозних остварења само мали број текстова дозива друго читање. Изгледа да у актуелној продукцији само неколико романа тежи да се самери с духом времена и света који се мења. Већина пак као да чува литерарне коте чији је стратешки значај у рату идеја и мишљења прилично безначајан.

И ова година је потврдила интересовање српске књижевности за историјски роман: овлашан поглед на неколико таквих романа (Нетрпељивост Немање Ротара, Емилија Лета Мирјане Митровић, Три рога месеца, Александра Југовића, Француски календар Олега Томића, Барон Gautsch, Мише Д Јовановића) указује да постмодерно тематизовање досезања до историјског знања није више доминантно у српској прози. Па ипак, могуће је уочити и неке деликатније тематизације прошлости какав је случај код Ивана Ивањија, који у Човеку од пепела сетно испитује стварно стање сећања на логоре, Милете Продановића чија Колекција доноси спој историје и фантастике, или пак Басарине историографске метафикције Успон и пад Паркинсонове болести.

Вреди забележити и неколико тематизација историја појединих личности који варирају од оних чије место у српској култури није спорно (а такав је рецимо Стеван Сремац коме је посвећена Меланхолија Саше Хаџе Танчића) преко ликова попут доктора Милана Јовановића Батута, (Павковићев Доктор Батут против надрилекара) до опскурне фигуре какав је међуратни крагујевачки новинар М.Р. Пантовић – југословенски Ганди (Слуге хировитог лучоноше Мирка Демића) Међутим, у свим овим случајевима једно (испоставља се, популарно) питање остаје отворено: колики је домашај ове поетике, односно, колики је симболички потенцијал ових ликова.

Људска суровост

Слично питање се може поставити и за ауторе који су тематизовали рецентнију историју: тако се рецимо, Кувареве клетве и друге гадости Срђана В. Тешина базирају на натуралистичким сликама људске суровости из деведесетих, док "двокњижје" Вулета Журића Црне ћурке и Друга књига Црних Ћурки митологију шездесетих година у Титовој Југославији користи као сценографију за карневалска, мање или више духовита онеобичавања. Две судбине бомбардованих, једна нишка и једна београдска, теме су романа Звонка Карановића Четири зида и град, и романа Ноћ, соба, жар птица и Бог Слободана Војичића. Писани изван сваког колективног говора, оба романа егзистенцијални терет бомбардовања олакшавају на различите начине: први дозивањем виталистичке енергије упркос свему, а други комбиновањем веристичких елемената са постмодерном проблематизацијом писања романа.

Нажалост, сличних елемената нема код Анђелка Анушића у чијем роману Адресару изгубљених душа алегоријска Велика Слова не успевају да терет искуства учине читљивијим. Нажалост, јер тема српских жртва у прошлом рату заслужује бољу књигу.

Интимистичка позиција приповедача карактеристика је романа Прељубници Виде Огњеновић, и Комо Срђана Ваљаревића, док би се за Азил Сање Домазет могло рећи да се та интимност пре свега исцрпљује у стилу, исто као што би се у Кавалерима старог премера Радована Белог Марковића она пронашла, пре свега, у особеном језику аутора.

Жанровска проза

Помало по страни од тематско поетичких-окосница тзв. "високе књижевности" налази се проза која своје поетичка и тематска опредељена налази у додиру са жанровском прозом. Ту ваља поменути фантастику Зорана Живковића оличену у два романа – Читетељка и Мост, писаних прецизним али можда мало сувише сведеним стилом. Ту је потом једна пародија hard boiled прозе, роман Мирјане Ђурђевић, Први, други, трећи човек. Пародични и хомористички потенцијал ове прозе видљив из самог наслова, ипак је у неким сегментима пренаглашен и самосврховит. Па ипак, како спрска проза пати од недостатка хумора, овај роман је добродошло освежење.

Као освежење после "тешке" литературе може да послужи и авантуристички роман Игора Панића Краљ реке у којој јунаци траже Извор Живота; треба се овде сетити оне Пекићеве идеје да управо жанровска проза решава актуелне проблеме човечанства (а не тзв. "висока").