Драгоцени хроничар епохе

Дест година после смрти Миодрага Миће Поповића прилика је да се подсетимо на једну од најмаркантнијих фигура српског сликарства друге половине XX века. При том је посебно занимљив осврт на проблем односа између формално-естетског и значењског у његовом уметничком концепту. Сам почетак био је обележен заинтересованошћу за игру – оловком на папиру, бојом на платну – дакле, за стваралачко "ништа", како је то он говорио. У том смислу одвијао се његов развојни пут од реалистичког до асоцијативног сликарства, представљеног на изложби под називом "Од магле, од костију", 1955. године.

Међутим, силовит Поповићев темперамент тражио је што више контаката са животом, који је он иначе веома емотивно доживљавао и пратио до последњег дана. Према томе, могло би се рећи да је прва половина његовог опуса под сенком сукоба између човека и уметника, сукоба који је у енформелу кулминирао до неподношљиве тачке. Сликар је стајао пред дилемом: дефинитивно напустити традиционално сликарство или помирити нарасле супротности увођењем елемента значењског у нову слику. Срећом по сликарство, Поповић је прихватио ово друго решење, а резултат тога је да смо добили аутентичног и репрезентативног представника једног новог критичког реализма.

Основни проблем у сликарству призора сводио се на задатак: како постићи да висок ниво ликовности – јер она ипак решава све – омогући садржини да добије своју пуну вредност, а да не заведе посматрача у површан естетски доживљај? Одмах можемо констатовати да је један од првих квалитета Поповићеве уметности управо у изузетно успешном решењу, које суптилном осетљивошћу две различите амбиције доводи у жељени однос.

Кад је у питању формална структура, то није антифокусна слика енформела, али је њено искуство омогућило нову композицију. И друго искуство енформела – укупну обојеност нове слике карактерише монохромија сивих тонова. Код фигуралне композиције са сложенијим садржајем гама је углавном сведена на рафиноване односе црно-бело; кад је тема мирнија рецимо мртва природа, њена идиличност грубо је разбијена недопадљиво обојеном позадином. Рекли бисмо, у равнотежу где одбојност и допадљивост успостављају примирје у различитим градацијама, налази се највећи део формално-естетске "сликарске тајне" Миће Поповића.

С друге стране, кад је у питању садржина, чини се да је сликар прихватио схватање да историја као трајне вредности бележи само она дела која сензибилитетом свог времена преносе поруку о људској судбини. А људска судбина у нашем времену притиснута је разумљивим и суровим проблемима као што су загађење природе, социјално раслојавање, имиграција, национална нетрпељивост, отуђење. То је требало забележити као хронику времена, као савест генерације и њену поруку следећим генерацијама. За Поповића то је истовремено значило повратак предметном сликању у ком је људска фигура – тај исконски одраз колективно несвесног – поново повратила своје прворазредно место. Мада се у програмском избору бавио и другим темама, несумњиво најузбудљивија и најснажнија јесте она о "гастарбајтеру" Гвоздену.

У том смислу, циклус о судбини малог српског човека израстао је временом готово у модеран еп, испричан у тешком ритму, прожет разумевањем и хуманошћу, чак опорим хумором. Драматика ситуације подвучена је тим што је сведена на угроженост основне егзистенције: физичке, да се преживи у тешким условима незапослености и потуцања по свету; духовне – да се не препусти таласу масовне залуђености јефтиним атракцијама шунд-музике, шунд-литературе, па све до тога да се не изгуби властити идентитет и национална свест.

Чињеница да су Поповићеве слике лако читљиве, готово нека врста савремене "bibliae pauperum", не сме нас заварати: оне сваком посматрачу пружају могућност да максимално ангажује властиту ерудицију, машту и опредељеност. А ако је његово сликарство, ипак, тако једнодушно прихваћено на свим меридијанима, онда је то због општечовечанске и свим језицима света разумљиве поруке српског сликара Миће Поповића.