Чист психички аутоматизам

Радован Поповић, неуморни биограф знаменитих српских писаца, од Исидоре и Црњанског, преко Дучића и Вељка Петровића, до Андрића, Селимовића, Десанке, Ћопића и Ћосића, и иних књижевника, зашта је добио и бројне награде, сачинио је нову књигу, названу "Сјајно друштванце: прича о српским надреалистима" (издавач "Драслар партнер" из Београда).

Сакупивши бројне архивске документе, прелиставши  дневну и периодичну штампу, дела других историчара књижевности (Гојка Тешића, односно његову књигу Зли волшебници, пре свега), али и помно трагајући по богатој заоставштини надреалистичког првака Марка Ристића, која је похрањена у Архиву САНУ, Поповић је, уз коришћење и сопствене не мале документације коју је годинама прикупљао, сачинио књигу која се чита као какав постмодернистички роман.

Пратећи хронолошки живот и рад групе надреалиста, и сваког појединачног, и пропративши штиво бројним фотографијама, цртежима и писмима, сачинио је животни калеидоскоп тринаесторице оснивача надреалистичког покрета, кроз који читалац пролази без застоја, у ковитлацу дивљења, снебивања, запитаности, па и збуњености деловањем ових буржујских потомака, који су одбацили начин мишљења својих предака, али не сасвим и угодности живота, па је колоплет личних, групних и друштвених сплетова ове писце често стављао у центар књижевних и друштвених збивања и умео не само да их уздигне, него да понеког од њих баци у очајање, и на робију, па и у смрт.

Као француски надреалисти

А све је започело, како Поповић сведочи, угледањем на француске надреалисте, који су прокламовали  "чист психички аутоматизам којим се жели да изрази, било усмено, било писмено, или на ма који други начин, право деловање мисли...у одсуству све контроле разума, лишен естетских или моралних преокупација" (Андре Бретон), а с којима су наши надреалисти успоставили  блиске књижевне и личне везе. У часопису Сведочанства (који је настављач Путева) Марко Ристић, унук обреновићевског председника владе Јована Ристића, већ 1924. године пише први у нас о надреалиизму и Бретоновом Манифесту надреализма (Manifeste du Surrealisme), казујући да се "машта и обмане, ослобођења ради свих унутрашњих снага човечијег духа, боре за своје сопствено ослобођење".

А кроз пет година долази и до званичног оснивања београдске надреалистичке групе, 30. новембра 1929, у стану Александра Вуча, када су се под диригентском палицом Марка Ристића окупили надреалисти (Дединац и Поповић били одсутни) и њихови симпатизери.

Групу српских надреалиста сачињавали су: Марко Ристић, Александар Вучо, Душан Матић, Милан Дединац, Оскар Давичо, Ђорђе Јовановић, Ђорђе Костић, Коча Поповић, Ване Живадиновић Бор, Радојица Живановић Ноје, Бранко Миловановић, Младен Димитријевић (псеудоним Димитрија Дединца) и Петар Поповић. Најчешће се састају у кафани "Руски цар", на почетку Кнез Михаилове улице, али одлазе и на друга виђенија места, а не ретко се налазе и у својим становима. Неке од супруга надреалиста су такође веома ангажоване у кругу својих мужева, особито Ристићева Шева, Матићева Лела и Вучова Лула. Изван групе су остали симпатизери покрета, као што су Љубиша Јоцић, Милош Црњански, Растко Петровић и Тодор Манојловић.

Следеће године у мају група издаје алманах Немогуће, у којем саопштава да "мимо свих индивидуалних разлика" постоји "извесна духовна сагласност" и "један дисциплинованији колективни активитет". А када јануара 1931. године бива објављена декларација Позиција надреализма, групу напушта Димитрије Дединац, јер се не слаже са текстом декларације, у којој се надреалисти опредељују за социјалистичку револуцију. У декларацији се каже и следеће: "Надреализам представља једну дејствујућу, активну конфронтацију, једну парајућу координацију извесних покретачких доктрина и метода, и извесних појединачних негација и захтева једног  потпуног и бесповратног изражавања", а сам манифест ће бити преведен на француски језик (који су надреалисти  добро знали, јер су га неки од њих и студирали, а потом у Паризу усавршавали) и објављен у  Бретоновој ревији Le Surrealisme – au service de la Revolution.

У јуну већ штампају сопствену ревију Надреализам данас и овде, у којој доносе своја медитирања о моралу и књижевности. Ђорђе Јовановић пише да је надреализам стање револта, а Коча Поповић да је хумор сам по себи изван морала.

Станислав Винавер, који припада кругу "модерниста", констатује да "верска секта којој припада г. Ристић јесте историјски материјализам, у један нарочити однос са психоанализом".

Црњански, који је присно пријатељевао са Марком Ристићем, шаље Ристићу опроштајно писмо и прекида "буржоаско пријатељство", констатујући да Ристић припада "групи која не дели литературу од приватног".

Јуна 1932. излази из штампе трећи број ревије Надреализам данас и овде, чиме се завршава колективни надреалистички покрет, а припадници се полако разилазе: неки прилазе покрету социјалне литературе, други постају чланови Комунистичке партије, трећи одлазе на робију, четврти ускоро ступају у интернационалне бригаде у шпанском грађанском рату, а сви су и даље лево оријентисани и читају и проучавају марксистичку литературу.

Ристић, дотадашњи предводник покрета, који помно бележи своју делатност кроз дневничке записе, упознаје Мирослава Крлежу и постаје сарадник часописа Данас, на чијем челу су Крлежа и Милан Богдановић. Са Кочом Поповићем напада Идеје Црњанског, које проглашава за фашистичку работу, а одбија да сарађује у часопису у којем се појављује име Светислава Стефановића, "изразитог фашисте". На удару надреалиста је и Раде Драинац, "лумпенпролетер, који није без талента, боем".

На важним функцијама

Кроз Други светски рат надреалисти се пробијају појединачно, како ко уме. Ристић је у Врњцима, у санаторијуму таста др Живадиновића, а потом у  Београду, Матић је у Београду где доспева накратко и у логор, Дединац је немачки ратни заробљеник, Давичо је у талијанском логору па у партизанима, Ђорђе Јовановић гине као партизан, а Коча Поповић постаје прослављени партизански командант и генерал. А након рата "сјајно друштванце" улази активно у политички живот и у власт социјалистичке Југославије: Коча је поред Тита, Ристић амбасадор у Паризу, остали на важним функцијама књижевног и културног живота.

Без "сјајног друштванцета" мало се шта битно одвија у култури, оно утиче на  издавачку делатност, сврстава се уз "модернисте", напада "реалисте". Где је власт, ту су и чланови покрета.

Марко Ристић пише есеј "Три мртва песника" (Елијар, Растко Петровић, Црњански) и каже да је Црњански, некадашњи његов пријатељ, мртав песник, иако Црњански живи у Лонодну и ствара романе и песме непролазне вредности. На шта Црњански одговара: "Ха! Марко, господско дете, тако је мислио и још увек мисли, а комуниста са душом једне праље...".

Читава прича о српским надреалистима не завршава се 1984. године када умире Марко Ристић, него 1995, када је преминуо последњи надреалиста у српској књижевности – Ђорђе Костић, песник и лингвиста, оснивач и директор Института за експерименталну фонетику и патологију говора.

Али књига "Сјано друштванце" не би била толико занимљива да у њој нема места и за друге наше сјајне писце: Црњанског, Исидору, Десанку, Андрића, Ћосића, Михиза, Данојлића и ине.

Оцењујући надреализам као покрет Иво Андрић, који надреалисте није избегавао, записао је: "У надреализму мени се не свиђа оно ′над′..."

Коча Поповић је у једном интервјуу изрекао да је "основни недостатак активности те књижевне групе био у томе што њени припадници нису разумевали суштину друштвених проблема, већ су се били окупили више на основу личног револта против извесних друштвених појава".