Могући спољнополитички избор Србије

Слоган „Европа нема алтернативу” изазивао је полемике евроентузијаста са евроскептицима и еврофобима. Наравно, само лоша политика нема више алтернатива, јер постојање само једне означава сужен маневарски простор, тј. могућност различитих условљавања и уцена.

Но, не ради се о томе да ли нека држава располаже различитим изборима, већ који су и какви. Понекад се не може бирати између доброг и бољег, већ се мудрост састоји у избору најмање лошег решења како се не би пропустио воз у чекању доброг решења које не може доћи.

Српски русофили сматрају да су што ближе везе с Русијом за Србију боље решење од уласка у ЕУ. Не улазећи у расправу да ли је такав став исправан, поставља се питање да ли је остварљив. Чини се да није, бар не од оног тренутка када је ЕУ примила под своје окриље Румунију и Бугарску, тј. од 2007. године. Наиме, од тада се Србија и на својим источним границама граничи са ЕУ. Према томе, Русија се теоретски не може јавити као спасилац Србије у неком од кризних тренутака без дозволе ЕУ или НАТО-а, односно рата против њих. Уосталом већ су Румунија, Бугарска и Мађарска забрањивале Русији прелет њених авиона преко њихове територије. Москва је преко тога морала прећи уз мање или више гласни и немоћни шкргут зубима.

Могуће је да су апетити русофила у Србији порасли због економских тешкоћа кроз које пролази ЕУ, те прилично гласних, иако врло нервозних, порука Русије овдашњој јавности. Међутим, русофилска нада налази се на клецавим ногама. Ради се о томе да су ЕУ и САД решиле да врата Балкана, затварајући их Русији, отворе регионалној сили на Блиском истоку, тј. Турској. Отуда је Турска била у прилици да: наговори бошњачку власт у Сарајеву да и поред резерви поздрави Декларацију Скупштине Србије о Сребреници, с успехом помири господу Љајића и Угљанина, те да сада мири посвађане исламске заједнице у Србији.

Муслимани Балкана се запаженијој улози Турске у региону безостатно радују, баш као што су ономад прослављали њену победу над Србијом на светском првенству у кошарци. Откад је 2002. умерено исламистичка влада Таипа Ердогана дошла на власт, привреда ове земље је кренула узлазном путањом, а са привредним узлетом и одраније постојећим експлозивним демографским растом, можда и неоосманистичка стратегија турског министра спољних послова Ахмета Давутоглуа („Балкан би требало да буде османски”) постане остварљивија. Ако се зна да је Турска по снази привреде тренутно 17. на свету са у последњој деценији утрострученим извозом, онда Давутоглуово уверење да је „Балкан срце Евроазије”, тј. јаког турског организма, може утешити младо становништво што је куповна моћ двапут мања од оне у Пољској. Наиме, испуњење империјалних обећања у будућности може обезбедити национално самопоштовање и бољи животни стандард.

Турској се отварају врата Балкана због замора ЕУ од ширења. Замор су изазвале следеће тешкоће: интеграција источноевропских сиромашнијих друштава у ЕУ, интеграција сиромашних имиграната у богата друштва, спасавање великих дужника међу државама чланицама ЕУ и великих поверилаца међу банкама, те спасавање евра. Оне су навеле Немачку и следбенике да Турској понуде накнаду за то што вероватно никада неће постати чланица ЕУ, иако је кандидаткиња још од 1991.

Накнада се састоји у прећутној дозволи Турској да води бригу о муслиманима на Балкану, тј. о европским муслиманима који нису у ЕУ. Подразумева се да ће Турска делити старатељство са ЕУ над оним балканским државама које не дођу под искључиви надзор Брисела. Улогу арбитра између два старатеља над балканским живљем обављаће САД онолико дуго колико буде у стању да игра улогу глобалног хегемона. САД ће водити рачуна да, држећи Русију ван Балкана уз помоћ ЕУ и Турске, ни ЕУ ни Турска не ојачају превише како не би могле угрозити примат глобалне силе. Русија ће се, пак, уз све изгледнији успех у ширењу сфере интереса на већину земаља бившег СССР-а (изузеци су Азербејџан, Туркменистан и Узбекистан који су тренутно у сфери Турске), трудити да посредством енергетске политике, финансирања одређених политичких странака (најчешће крајње десних) и гласне реторике око спорних политичких питања, буде присутна и у Европи. Због тога њој и одговара замрзавање спорних питања попут косовског.

Шта би требало да ради Србија? Требало би што брже да реши питање Косова јер то обезбеђује напредак према ЕУ као најмање ризично решење. У противном, Србија ће остати лоптица у тениском мечу великих сила.

Доцент на Филозофском факултету у Београду