Контролори без подршке државе

Чињеница да и шест година после промене режима у Србији већина грађана и даље мисли да су криминал и корупција највећи проблеми са којима се друштво суочава (истраживање Центра за проучавање алтернатива, ЦПА), у великој мери говори о томе шта људи мисле о успешности разних институцијa које су формиране после 5. октобра 2000. са циљем да контролишу рад државних органа, који се најчешће и везују за појаву корупције и других незаконитих активности.

Други показатељ онога штa људи о њима и њиховом раду мисле може да буде и то да готово ниједну од тих контролних институција, попут Савета за борбу против корупције, Повереника за информације од јавног значаја, или Одбора за решавање о сукобу интереса, у истом истраживању ЦПА, у делу који се бави поверењем у институције и оценама њиховог рада, грађани и не спомињу.

Аналитичари, међутим, истичу да су оне ипак постигле значајне успехе, нарочито ако се стање упореди са оним од пре шест година, али да је разлог њихове "невидљивости" пре свега у томе што грађани још нису свесни свих могућности које им њихово постојање пружа, али и због тога што та тела имају релативно ограничена овлашћења.

Милан Николић, из ЦПА, мисли да је, заправо, основни проблем у томе што ни код грађана, а ни код представника нове политичке елите, још није промењено уверење по којем су грађани ту због државе, а не да је држава, односно власт, сервис грађана.

– Све нове службе које су уведене на располагању су грађанима. Оне су далеко од савршених, али њихова главна карактеристика јесте да се мало користе, јер код грађана још није стечено уверење да су оне ту. Њихов рад веома је користан, али је далеко од онога што је потребно и још даље од онога што је довољно. Потребно је да оне буду много присутније, видљивије – каже Николић за "Политику".

Није дакле, толико проблем у томе да ли све те агенције, савети и одбори раде оно због чега су формирани, већ у томе да представници власти, односно државни органи, још увек не схватају у потпуности да су дужни да се повинују њиховим захтевима, када је у питању, на пример, достава одређених докумената и информација.

Било је, наравно, и неизбежних и очекиваних сукоба између представника власти и људи задужених за контролу њиховог рада, увек када би се под лупом нашао неко из саме власти или неко њој близак. Најпознатији пример био је сукоб између Савета за борбу против корупције и Владе Србије у случају "шећерна афера". Почетком марта 2003. године, наиме, Европска унија суспендовала је повлашћени извоз шећера из Србије и Црне Горе због сумњи да се извозио шећер који није произведен у земљи. У том контексту најчешће је спомињано име Миодрага Костића, власника МК комерца, кума Ненада Чанка, некадашњег директора ДС-а и пријатеља покојног премијера Ђинђића.

Други проблем јесте у томе да све што су одређене контролне институције урадиле, државни органи нису увек испратили на одговарајући начин. Једноставно речено, не постоји систем који би ефикасније контролисао рад државних органа и санкционисао неправилности које се појављују.

Добар пример за то представља област јавних набавки. Управа за јавне набавке је, како за "Политику" каже њен директор Предраг Јовановић, за свега четири године постојања, према мерилима Светске банке, заслужила скоро највишу оцену, тиме што је проценат послова које су државни органи склопили на основу јавно расписаних тендера подигнут на 73 одсто. По томе је Србија чак испред Чешке (71 одсто), Мађарске (67 одсто) и Словачке (60 одсто), које су у цео процес кренуле десетак година раније. Ваља подсетити и да су пре 2000. године сви послови у Србији рађени директним погодбама, далеко од очију јавности.

С друге стране, недостаје државна ревизорска институција, која би имала већа овлашћења да оцењује да ли су набавке исправно планиране и како се троше средства из буџета. Целом систему недостаје и комисија за заштиту права, која би могла да заустави извршење уговора за које би било утврђено могу да оштете државу.

Слична је ситуација и са Саветом за борбу против корупције, који је замишљен као тело које је требало да даје смернице у раду, а чије је формирање, према речима Немање Ненадића, програмског директора организације "Транспарентност Србија", требало да прати и оснивање агенције која би имала и одређена истражна овлашћења, као и антикорупцијских тимова у 26 градова Србије, састављених од полицајаца и тужилаца. Таква идеја је, како каже Ненадић, у влади Зорана Ђинђића постојала, али никада није реализована.

И Верица Бараћ, председница антикорупцијског савета, слаже се да је то тело могло много више да уради, да је имало одговарајућу подршку извршних власти.

– Потребна је много боља комуникација са владом. Уместо тога, углавном смо имали много проблема у добијању докумената, која смо од њих тражили. Идеја је била да се ми бавимо радом владе и министара, који би били дужни да се одазову на наш евентуални позив и да нам дају информације и документа која тражимо. Тога, међутим, није било – каже Верица Бараћ за "Политику". Она подсећа да је Савет и поред тога својим извештајима указао на неколико случајева за које су проценили да су примери крупне корупције – Мобтел, Сартид, Национална штедионица...

– Ми, међутим, нисмо ни полиција, ни суд који би све те приче могли да изгурају до краја. Најбољи је пример Мобтела, који је продат, а да никада није утврђена стварна структура његовог власништва – каже Бараћ за "Политику".

На неусклађеност између контролних институција и државних органа указује се и у оценама које даје и Европска унија у извештају о напретку који прати развој демократије и демократских институција у Србији.

Милица Делевић-Ђилас, доцент Факултета политичких наука у Београду, наводи пример Савета за борбу против корупције, чији је рад у ЕУ генерално оцењен као позитиван, уз очекивања да се јасније институционално уреди и дефинише његова улога.

– Од када је установљен Савет је урадио неколико извештаја о наводним случајевима корупције, који укључују и високе државне службенике, али озбиљне и документоване оптужбе влада није на одговарајући начин истражила – додаје Милица Делевић-Ђилас.

Према њеним речима, и Национални савет за сарадњу са Хашким трибуналом добро је оцењен, у смислу обезбеђивања сведока и приступа документима, али се примећује да рад Савета некад блокирају они у администрацији или војсци код којих су документа, а који нису привржени идеји сарадње са трибуналом. Позитивну оцену ЕУ заслужио је и повереник за информације од јавног значаја, али се примећује и да власти некада не излазе у сусрет његовим захтевима.

Овлашћења контролних институција, наиме, најчешће се своде на то да оне прикупе одговарајуће информације, анализирају их и проследе их даље представницима извршне или судске власти. После тога, у највећем броју случајева, престаје њихова надлежност и они немају увида у то шта се даље догађа са одређеним предметом.

Изузетак донекле представља Одбор за решавање о сукобу интереса, који може да кажњава оне функционере који не доставе извештај о својој имовини. Казна, додуше, може да буде само нејавна или јавна опомена. До сада, изречено је према речима Милована Дедијера, председника Одбора, 250 нејавних и 87 јавних опомена.

Ни овај одбор, међутим, нема могућности да утврди колико су функционери при попуњавању имовинских картона били искрени. То значи да неко може мирне душе на крају свог мандата да каже да му се имовина нимало није увећала, или умањила, и Одбор би требало да му верује на реч. На исти начин неко на почетку свог мандата може да каже да има уштеђевину од 100.000 евра, иако то није истина, али рачуна да ће за четири године на функцији сигурно успети да на разне, углавном нелегалне начине, у џеп стави толику суму. А на крају мандата би, потом, могао да каже да му се имовина уопште није увећала.

Да су рад и ангажовање контролних институција корисни сматра и Немања Ненадић, али када је реч о томе да ли су оне испуниле очекивања каже да најпре треба видети колико су очекивања грађана била реална. Обећања лидера Демократске опозиције Србије у предизборној кампањи 2000. године, у којима су речи правда, права и борба против криминала и корупције коришћена по систему "од вишка глава не боли", створила су код грађана и велика очекивања да ће када Слободан Милошевић буде свргнут са власти, све криминалне афере бити откривене, а сви ланци корупције прекинути.

Проблеми су се, међутим, према Ненадићевим речима, јавили на самом почетку, почевши од тога да ли је при формирању одређених институција нађено и одговарајуће решење, па до тога да им власт која их је формирала није обезбедила ни најосновнија средства за рад, попут просторија и одговарајућег буџета. Одбор за решавање о сукобу интереса је, на пример, тек пре десетак дана, скоро две године после оснивања, добио додатне просторије у згради Палате федерације.

– Често су доношени закон, а на крају би писало да за њихово спровођење није било потребно обезбедити средства из буџета. У бољем положају биле су једино институције које су и профункционисале уз помоћ донација из иностранства, као што су, рецимо, посебна одељења Окружног суда за ратне злочине и организовани криминал – каже Ненадић за "Политику".

Он додаје и да се често више водило рачуна о томе да се донесу одређени закони да би били задовољени сви услови које пред Србију поставља Европска унија, али се није размишљало о томе како ће све да буде спроведено у дело.

Уопштено говорећи, све наведене контролне институције заслужују позитивну оцену, али у највећој мери то је последица чињенице да се пре него што су оне формиране нико није бавио оним што је сад у њиховој надлежности. У наредном периоду, већ после парламентарних избора, за њих ће да уследи нови период оцењивања, пре свега од стране јавности, у којем за почетну тачку неће бити узета нула из 2000. године.

-----------------------------------------------------------

Прошли рокови за омбудсмана и ревизора

За разлику од већине контролних институција које како-тако раде, неке од њих никада нису ни формиране, иако су закони који то предвиђају одавно донети.

Једна од тих је институција омбудсмана (заштитника грађана, народног адвоката) који би, према последњим проценама требало да буде изабран на пролеће, идуће године. Тако би требало да буде, пошто је Уставним законом прописано да, после избора, новоизабрани састав Народне скупштине Србије у току првог заседања изабере заштитника грађана. Закон о заштитнику грађана донет је, иначе, у септембру 2005. године, а парламент је имао рок од шест месеци да изабере омбудсмана.

Други случај односи се на избор Савета државне ревизорске институције, за чије су формирање , такође, пробијени сви законски рокови.