Студентски протести и природа система

Један од најдрастичнијих налаза о природи система у коме живимо јесте онај да само 3,7 одсто студената потиче из сиромашних породица. Он не сведочи искључиво о саморепродукцији управљачке елитенего и о проширеној репродукцији једног типа друштва.

Урезало ми се у памћење питање једне студенткиње: ,,Професоре, шта имам од тога и да завршим факултет, када не могу да се запослим”. У њему се огледа дегенеративна структура друштва, која је увек и структура моћи, као и социјалних шанси. Апстраховати теи сличнечињеницеприликом тумачења нимало случајне појаве студентских протеста значи бекство од стварности или њено маскирање.

Садашњи ,,окупаторски покрет” првенствено младих у Сједињеним Државама и другим земљама Запада само на први поглед је превасходно усмерен против банкарско-корпоративне моћи. Но, та моћ извире из природе дубоко неправедног система. Управо то својство система је ,,карика” која повезује снажно и веома распрострањено незадовљство младих у нас и у тим земљама, иако су сиромаштво и беда много израженији у Србији. Ма колико друштвено-системске околности у којима се јављају данашњи протести младих биле различите од оних из шездесетих година прошлог столећа, када је студентски покрет за бољи свет достизао континенталне размере, ипак се запажа оно заједничко између та два облика социјално-политичког делања. И сада се млади, посредством свог, још неуобличеног покрета, боре за бољи свет, пре свега против савеза двају најмоћнијих световних богова, Мамона (новца) и Марса (рата). Да ли ће систем опет ,,упити” ту њихову борбу, идеале и енергију, или ће се јавити клица нечег историјски новог?

Али, и да се тај покрет није појавио у материјално развијеним друштвима Запада, овде би настали јаки студентски протести. Социјално-системско тло за њих одавно постоји. Реч је о преовлађујућем систему историјски регресивног и социјално репресивног капитализма, у целини гледано развојно неспособног и уједно изразито неправедног. Изузеци не могу оспорити ту општу слику.

Ови протести у Србији, који садрже и потенцијале побуне, привремено могу спласнути решавањем питања школарине. Међутим, она је само повод за њих. Тиме се не отклањају њихови суштински системски узроци. Тај битни увид једва да дотиче фактичко практично-политичко понашање управљачке елите. Логика постојећег система, интереси, преовлађујући профил припадника те елите детерминишу такво њихово држање, иако многи од њих знају о чему се ради. Није од одлучујућег значаја то што део студената изјављује, или сматра, да њихови протести немају политичку димензију. Имају их, и морају их имати, чим су израз темељних системских својстава, били тога свесни или не. Ради се првенствено о нормализацији капитализма отимачине, вазално-колонијалног положаја земље, нових облика приватизације власти и моралног потонућа.

Светска криза улази у фазу када је њоме све теже овладавати. Далеко од тога да је само финансијска или шира економска. Она је и вредносна, криза начина и смисла живљења, али, као што је случај у нашем и њему сродним друштвима већине света – и криза преживљавања. Речју – цивилизацијска криза. У тај много шири контекст морају се сместити студентски протести и покрети у нас и другде. Разуме се, они се не би смели митологизовати. Али ни третирати као нешто помодно, неозбиљно и у основи погрешно. Мора се сагледавати њихова матична струја и главна ,,боја”. Неке историјске поуке у вези с тим не смеју се заборавити. Данашње гесло тих протеста и покрета могло би првенствено да гласи: ,,Тражимо могуће, јер је преко потребно”. То не значи да се тиме гасе њихов нови сензибилитет и утопијска жица.

*Редовни професор универзитета