Studentski protesti i priroda sistema

Jedan od najdrastičnijih nalaza o prirodi sistema u kome živimo jeste onaj da samo 3,7 odsto studenata potiče iz siromašnih porodica. On ne svedoči isključivo o samoreprodukciji upravljačke elitenego i o proširenoj reprodukciji jednog tipa društva.

Urezalo mi se u pamćenje pitanje jedne studentkinje: ,,Profesore, šta imam od toga i da završim fakultet, kada ne mogu da se zaposlim”. U njemu se ogleda degenerativna struktura društva, koja je uvek i struktura moći, kao i socijalnih šansi. Apstrahovati tei sličnečinjeniceprilikom tumačenja nimalo slučajne pojave studentskih protesta znači bekstvo od stvarnosti ili njeno maskiranje.

Sadašnji ,,okupatorski pokret” prvenstveno mladih u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama Zapada samo na prvi pogled je prevashodno usmeren protiv bankarsko-korporativne moći. No, ta moć izvire iz prirode duboko nepravednog sistema. Upravo to svojstvo sistema je ,,karika” koja povezuje snažno i veoma rasprostranjeno nezadovljstvo mladih u nas i u tim zemljama, iako su siromaštvo i beda mnogo izraženiji u Srbiji. Ma koliko društveno-sistemske okolnosti u kojima se javljaju današnji protesti mladih bile različite od onih iz šezdesetih godina prošlog stoleća, kada je studentski pokret za bolji svet dostizao kontinentalne razmere, ipak se zapaža ono zajedničko između ta dva oblika socijalno-političkog delanja. I sada se mladi, posredstvom svog, još neuobličenog pokreta, bore za bolji svet, pre svega protiv saveza dvaju najmoćnijih svetovnih bogova, Mamona (novca) i Marsa (rata). Da li će sistem opet ,,upiti” tu njihovu borbu, ideale i energiju, ili će se javiti klica nečeg istorijski novog?

Ali, i da se taj pokret nije pojavio u materijalno razvijenim društvima Zapada, ovde bi nastali jaki studentski protesti. Socijalno-sistemsko tlo za njih odavno postoji. Reč je o preovlađujućem sistemu istorijski regresivnog i socijalno represivnog kapitalizma, u celini gledano razvojno nesposobnog i ujedno izrazito nepravednog. Izuzeci ne mogu osporiti tu opštu sliku.

Ovi protesti u Srbiji, koji sadrže i potencijale pobune, privremeno mogu splasnuti rešavanjem pitanja školarine. Međutim, ona je samo povod za njih. Time se ne otklanjaju njihovi suštinski sistemski uzroci. Taj bitni uvid jedva da dotiče faktičko praktično-političko ponašanje upravljačke elite. Logika postojećeg sistema, interesi, preovlađujući profil pripadnika te elite determinišu takvo njihovo držanje, iako mnogi od njih znaju o čemu se radi. Nije od odlučujućeg značaja to što deo studenata izjavljuje, ili smatra, da njihovi protesti nemaju političku dimenziju. Imaju ih, i moraju ih imati, čim su izraz temeljnih sistemskih svojstava, bili toga svesni ili ne. Radi se prvenstveno o normalizaciji kapitalizma otimačine, vazalno-kolonijalnog položaja zemlje, novih oblika privatizacije vlasti i moralnog potonuća.

Svetska kriza ulazi u fazu kada je njome sve teže ovladavati. Daleko od toga da je samo finansijska ili šira ekonomska. Ona je i vrednosna, kriza načina i smisla življenja, ali, kao što je slučaj u našem i njemu srodnim društvima većine sveta – i kriza preživljavanja. Rečju – civilizacijska kriza. U taj mnogo širi kontekst moraju se smestiti studentski protesti i pokreti u nas i drugde. Razume se, oni se ne bi smeli mitologizovati. Ali ni tretirati kao nešto pomodno, neozbiljno i u osnovi pogrešno. Mora se sagledavati njihova matična struja i glavna ,,boja”. Neke istorijske pouke u vezi s tim ne smeju se zaboraviti. Današnje geslo tih protesta i pokreta moglo bi prvenstveno da glasi: ,,Tražimo moguće, jer je preko potrebno”. To ne znači da se time gase njihov novi senzibilitet i utopijska žica.

*Redovni profesor univerziteta