Иде преломна година

Тенис је поново био узданица нашег спорта у свету. Година је била берићетнија него претходна деценија и по. Освајани су трофеји, играна су финала, успињало се на светској ранг-листи... Наше тенисере су с правом хвалила и имена до чијег се мишљења држи, али, не треба претеривати.

Иде преломна година. За њу су постављени добри темељи. Новак Ђоковић је шеснаести, Јелена Јанковић је дванаеста, а Ана Ивановић четрнаеста. Када се буду сводили рачуни, логично је да само пласман међу десет најбољих сматрамо успехом. Тако, уосталом, најављују и наши играчи.

У супротном, било би то тапкање у месту. Ђоковић и Ивановићева још немају ни двадесет лета, а Јанковићева је тек две године старија од њих. У том погледу рекло би се да време ради за наш трио, али и другима се жури. Док се о њиховој генерацији говори као о будућности светског тениса, иза се ваља нови талас надарених тенисера и тенисерки који ничу као печурке после кише, јуниорских победника на турнирима за "грен-слем".

Пред нашим играчима у идућој години је велики изазов, да нападну "топ десет", а да одбију налете конкуренције која намерава да их престигне. У тенису данас, под ритмом убитачним као у НБА лиги, значај менталне и физичке припремљености да се истраје на високом нивоу од почетка до краја сезоне воде мртву трку.

Није спорно да наши најбољи играчи још морају да усавршавају игру, али су у минулој сезони много пута платили данак исцрпљености и паду на психолошком плану. На којем би месту сезону завршила Јанковићева да је није очајно почела, с десет узасопних пораза или да није поклонила победу Белгијанки Жистин Енан Арден у полуфиналу Међународног првенства САД што је и тако највећи домет нашег тениса после много година.

Ивановићева је заблистала на јаком турниру у Монтреалу. У финалу је једном од најбољих игара у каријери преслишала Швајцаркињу Мартину Хингис (6:2, 6:3), али није имала снаге да у великом стилу приведе сезону крају. Већ на идућем такмичењу, на "Флашинг Медоузу", лако је поклекла пред Американком Сереном Вилијамс (6:2, 6:4), а недуго затим и пред њеном сестром Венус у Луксембургу (6:3, 6:4), која су данас само сенка шампиона.

Између тих неуспеха десио јој се сензационални пораз против вршњакиње из Русије Олге Пучкове на Балију (6:3, 4:6, 6:2). Тада анонимна руска тенисерка, која је први пут играла на главном турниру а да није морала да пролази квалификације, већ је на прагу тридесет најбољих у свету (39. место).

Двема нашим тенисеркама се небројено пута десило оно што тежња ка зениту не трпи, да, упркос томе што су носиоци и имају мање-више повољан жреб, поклекну пред другим-трећим противником. Ивановићева је поражена у четвртфиналу седам пута, а Јанковићева шест. С обзиром на јачину појединих од тих турнира то је био пад у осредњост у односу на оно што су могле да добију победама.  

Ђоковић је, руку на срце, наше највеће охрабрење. До 16. места је продро са 78, први пут тријумфујући на турнирима АТП (Амерсфорт, Мец), уз финале у Умагу, али га праве битке тек очекују. Иако га сматрају предводником ешалона који ће у што скорије време да се упусти у борбу за свргавање Федерера, легендарни Швеђанин Бјерн Борг је ту улогу доделио само Британцу Ендију Мареју.