Лепа Ана није заборављена

Од нашег сталног дописника

Вашинтон – Ана Чепмен, млада и лепа шпијунка из прошле године проваљене једанаесточлане групе руских „илегалаца” у Америци, поново је у вестима, пошто је Еф-Би-Ај, на захтев агенције АП која се позвала на закон о доступности информација, објавио гомилу документа, фотографија и видео-снимака о праћењу актера афере која је проглашена највећом од краја хладног рата.

Није објашњено зашто се америчка новинска агенција баш сада заинтересовала за причу чији је досије затворен у јуну прошле године, када је 10 шпијуна – који нису открили никакве америчке тајне – замењено за четири руска држављанина у руским затворима због тога што су шпијунирали за САД.

Обелодањени материјал не доноси ништа сензационално: то су, рекло би се, прилично досадни призори сусрета агената на њујоршким улицама, трговима и кафићима.

Једини доказ могућих шпијунских активности јесте узимање неких пакета, по свој прилици са новцем, остављених испод камена у неком грмљу, размена истих торби два агента у мимоходу и слично.

И овога пута, као и у пролеће прошле године, највише публицитета добила је Чепменова, која је снимљена у шопингу у познатој робној кући „Мејсис” и приликом једног сусрета са агентом америчке тајне службе у једном кафићу – агентом који јој се представио као један од надређених јој руских шефова.

Ана, ћерка руског дипломате, после протеривања је постала славна и код куће. Сем што је, као и други протерани агенти, од председника Медведeва добила високо одликовање на свечаности одржаној у Кремљу, посветила се и телевизијској и манекенској каријери.

Један овдашњи извештај подсећа и на прошлогодишњу изјаву потпредседника Бајдена, који је, на питање ТВ водитеља „да ли и ми имамо тако згодне шпијуне”, одговорио: „Није била моја идеја да је протерамо”.

Та афера је по много чему била „нестандардна” и била је повод за дилеме о томе шта су руске обавештајне службе, организујући и годинама негујући мрежу такозваних „спавача” – агената који се активирају тек кад за то „сазри” време – заиста хтеле и могле да постигну. „Спавачи”, који су у шпијунском жаргону окарактерисани и као „илегалци”, јер нису имали дипломатско покриће (из чега произилази да су дипломате „подразумевајући” обавештајци), имали су пре свега задатак да живе као прави Американци, да се интегришу у друштво и приближе елитним круговима бизниса и политике, не би ли тамо проценили ко би могао да буде врбован или уцењен да ради за Русију.

У тој намери су наводно „били близу да продру у кругове америчке владе”.

Према накнадним објашњењима ове процене, реч је о томе да је Синтија Марфи, једна од чланица групе, радила послове финансијског планирања за инвеститора Алена Петрикова, који се пак бавио пословима прикупљања политичких донација и имао блиске везе са Билом и Хилари Клинтон.

После хапшења десет агената на територији САД (једанаести припадник је ухапшен на Кипру, одакле је, после пуштања на слободу уз кауцију, очекивано побегао), сви су оптужени да су били нерегистровани агенти страних влада, чиме су прекршили законе који уређују област лобирања.

Случај је завршен веома брзо, пре свега да не би пореметио на самом почетку Обаминог мандата „ресетоване” односе Вашингтона и Москве. Америци су тада, као и данас, добри односи са Русијом потребни како из стратешких, тако и из сасвим практичних разлога – преко руске територије иде добар део логистике за рат у Авганстану.

Еф-Би-Ај је саопштио да је „илегалце” пратио пуних 10 година, али је открио и да је најзаслужнији за овај успех америчке контрашпијунаже један „мољац” у централи руских обавештајаца, пуковник Александар Потејев, који је откуцавао мрежу коју је истовремено и водио.

М. Мишић