Грчки референдум прети еврозони

Осиромашени Грци добиће право да почетком 2012. кажу шта мисле о спасилачком плану скројеном у врху ЕУ, одлучио је у понедељак вече премијер Јоргос Папандреу.

Изненадна Папандреуова одлука да на референдуму упита свој народ о испосничким мерама за решавање грчке дужничке кризе запрепастила је берзе, шокирала европске лидере и подбола нове сумње у будућност Уније у данашњем облику.

Мишљење народа о високој политици – која кроји судбину милионима у јеку најтеже економске кризе од Другог светског рата – делује као освежавајућа новина у наглашено централизованој структури управљања „европском фамилијом”.

Од избијања глобалне финансијске кризе 2007. године, државе чланице ЕУ и еврозоне, или бар оне дужнички урушене међу њима, нису до сада организовале референдуме да упитају своје становништво шта мисли о насилном стезању каиша, драстичном повећању пореза, кресању издвајања за школство, здравство, продужавању радног века –све ради очувања евра, монетарне уније и банкарског система.

Папандреуова понуда референдума деловала би демократично да су његови мотиви и избор тајминга јаснији. Премијеров неочекивани позив уследио је таман што је ЕУ једва саставила спасилачки план за двогодишњу дужничку кризу Грчке. Дилеме су бројне.

Зашто Папандреу није позвао нацију на референдум о путу изласка из кризе одмах након што је у јесен 2009. открио размере наслеђеног буџетског дефицита и јавног дуга?

Да ли је требало питати народ слаже ли се да Грчка буде прва чланица еврозоне која ће у помоћ позвати Међународни монетарни фонд?

Зашто је мишљење Грка сада битно када је Европа убедила низ најугледнијих банака и инвеститора да се опросте са половином новца уложеног на Егеју, док Кина, Јапан, Русија, Бразил… најављују могућу помоћ презадуженој еврозони?

Са којом идејом премијер нуди „економски референдум”, какав није предвиђен државним уставом? И каква су премијерова очекивања од референдума у тренутку када испитивања јавног мњења указују да је више од половине Грка против најављене европске „финансијске омче” коју нуди најновији спасилачки план?

Ако је премијерова парламентарна већина сведена на два гласа, шта ће од ње остати до скупог и гломазног подухвата попут референдума идуће године? Уочи кризног самита Г-20, како Папандреуов позив на референдум осликава јединство Европе?

Није извесно да ли грчки премијер зна одговоре на овапитања. Текст референдумског питања треба да одобри грчки парламент, а затим председник републике Каролос Папуљас треба да прихвати његово одржавање.

Како год да Грци буду гласали на референдуму, ако до њега и дође, премијер Папандреу је у најделикатнијем тренутку решавања европске дужничке кризе одлучио да се измакне и одлуку о судбини данашње Грчке и Европе потури свом осиромашеном народу.

Историја ће тек оцењивати улогу Јоргоса Папандреуа у данашњој дужничкој кризи еврозоне.