Ваљевски роботи засукали рукаве

Ваљево – Србија јесте финансијски нејака, али није у такозваном „каменом” добу по питању увођења аутоматике, односно робота у производне процесе. Податак да су пре више од 30 година у београдском заводу „Лола” правили роботе јасно говори да је свест о тој врсти иновације одавно присутна и да се она не може једноставно избрисати. Да је то тако сведочи и пример из једне приватне металске фирме из околине Аранђеловца, коју би по опремљености тешко било пронаћи и у некој од најразвијенијих земаља Европе.

Овако је почео наш разговор са дипломираним електроинжењером Жељком Крстивојевићем (40) оснивачем и директором инжењеринг фирме „Роботакт” из Ваљева, која се пуне четири године бави такозваном системском интеграцијом фотоћелија за одређене активности, односно послове које ће обављати роботи. Уз овај посао фирма је овлашћени представник и сервисер две познате компаније АББ и „Фанук” за Србију и овај део региона. Иначе, ваљевски „Роботакт” је једна од четири инжењеринг фирме у нашој земљи које се баве индустријским роботима.

 – У прве две године рада све је изненађујуће добро кренуло и ми смо на подручју наше и неколико земаља негдашње Југославије, инсталирали близу 20 индустријских робота. У 2009. и 2010. години као по некаквој команди све је стало да би ове поново кренуо посао. Разлог за оваквим каскадама је неповољна економска ситуација.

Поред металске роботи су све више присутни у прехрамбеној, хемијској и индустрији намештаја. Моја фирма је заједно са Техничко-ремонтним заводом из Крагујевца, развила и роботску апликацију која служи за делаборацију, односно одвајање упаљача од метка, мине или тела бојеве ракете. Ја и мој тим смо са том апликацијом посебно задовољни, јер није у питању само добар посао, већ заштита људских живота што нема цену. Роботи су, иначе, незаменљиви у ауто-индустрији. Тамо где су високе температуре, зрачења или опасна испарења – каже Крстивојевић, уз напомену да су све мање предрасуде о томе да роботи отпуштају раднике. Објашњава да они заправо омогућавају, преко стварања вишка вредности, нова инвестициона улагања и самим тим додатна запошљавања.

– Сам робот, зависно од намене, није скуп и цена му се креће, са уграђеним софтвером, од 25 до 50 хиљада евра, али је зато врло скупа такозвана логистика – од ласера или разних плоча и алата за сечење. Међутим, да и тако нешто није ограничење говори пример да смо недавно инсталирали два робота у једној металској фирми у Босанској Костајници, која се буквално налази усред шуме. За једну мало познату домаћу фабрику намештаја управо оспособљавамо робота који треба да врши вишедимензионално глодање дрвета. Тачније, он ће имати посао уметника за дуборез у дрвету на комадима намештаја који је намењен извозу. Исто тако приватна фирма, „Стублина – Стојник” у близини Аранђеловца, која се бави израдом брава, квака, окова и сличне металне галантерије, одличан је пример да је Србија по овом питању на добром путу. Тако добро укомпоновану савремену фирму у којој су поред радника, инжењера и менаџмента активно укључена и три робота тешко да би могли наћи и у некој од најразвијенијих земаља у Европи – наводи инжењер Крстивојевић, подсећајући да ће после уградње 350 робота у новој фабрици „Фијат” у Крагујевцу, наша земља значајно подићи бројно стање металних „генијалаца” који не траже плату, топли оброк… и не одлазе на протесте испред зграде Владе Србије. Наш саговорник, чији тим броји шест стручњака за роботику, такође не скрива задовољство због тога што је у Србији спречено озбиљније компромитовање ове идеје – да се уз ниске цене нуде превазиђене „безубе” роботске машине и програми.

Будо Нововић