Једна искра у Грачаници

Заћутали смо као да је све у најбољем реду па немамо шта да кажемо једни другима. Утонули смо у сопствене мисли као да свако обрађује своју башту и певуши, спокојан јер зна да то исто ради његов комшија. Заправо, савладала нас је немоћ и прекрила тама. Чули смо, поново ће у Бриселу преговарати преговарачки тимови.

Људи су заузети: једни рачуницом како да што више пара узму за земљу коју су наследили, други бригом како ће проћи од орања до жетве и хоће ли уопште пожњети оно што су посејали. Исту бригу су имали свих дванаест година. А шта ће бити ако им Србија окрене леђа? За претходну годину,као и ранијих, добили су субвенције за семе, ђубриво и нафту, хоће ли и за ову? Људима из Митровице остали Срби на Косметуподршку су пружали појединачно или страначки; три месеца су лицитирали колико ће трајати њихова упорност и како ће се све завршити.

Они који раде у албанским институцијама у Грачаници ишли су у Албанију на саветовање. Вајкао се један Албанац како је, ето, доживео да иде у Албанију први пут у животу и да га воде Срби... Грејања нема ни код ових ,,албанских Срба” у канцеларијама као што је ледено у канцеларијама ,,српских Срба”. Могло би бити боље ако сами плате димничара и промене чункове. Подразумева се да и дрва морају донети.

Најављено је да ће се на новим преговорима у Приштини разговарати о узурпираној имовини. Можда ће неко поменути и Каћушу Јашари, политичарку од Тита до данас, као узурпатора. Исто тако, у центру Приштине у Улици Рамиза Садикуа стан је узурпирао Арбер Хадри, син, некада професора и ректора Универзитета Али Хадрије. Па у Призрену, колико је кућа старих српских породица у центру збрисано, катастарски, као да нису постојале, а власници истерују правду преко невладиних организација или сами јуре ветрењаче по судовима, исцрпљујући се здравствено и материјално.

И сваки педаљ земље у Метохији који значи достојанство, труд и зној једног домаћина и његовог домаћинства можда ће преговарачи поменути. Мада још увек нису пребројани ни домаћини ни домаћинства, нити су хектари плодних ораница и шума на једном месту евидентирани. Јесу, заправо, једном код Агенције Уједињених нација за имовину, која је потом преименована у Косовску агенцију за имовину, па су људи поново подносили доказе да је њихово оно што је њихово. А ти домаћини, који најчешће нигде нису радили него су живели од своје њиве и зноја, таворе у колективним центрима чекајући да им неко млађи купи кутију цигарета илиумиру неприметно, без ропца. Умиру и Албанци у болницама, проналазе везу да се излече у Београду, шапућу о својим невољама.

Могле би се у недоглед набрајати нелогичности живота који титра око зидина манастира старог осам векова. Све би могло човека да нагони на тугу, немоћ и плач. Али има једна искра. У једном дану, пре неколико недеља, само у једном дану, родило се седам беба у болници у Грачаници. Нису пописане ни оне као ни њихови родитељи пописом који је био у току у Србији, али су уписане у матичну књигу рођених. Иако попис рекламирају као белешку за будућност, бебе су демантовале слоган. Оне су живот упркос свим политикама.

*Писац из Грачанице