Jedna iskra u Gračanici

Zaćutali smo kao da je sve u najboljem redu pa nemamo šta da kažemo jedni drugima. Utonuli smo u sopstvene misli kao da svako obrađuje svoju baštu i pevuši, spokojan jer zna da to isto radi njegov komšija. Zapravo, savladala nas je nemoć i prekrila tama. Čuli smo, ponovo će u Briselu pregovarati pregovarački timovi.

Ljudi su zauzeti: jedni računicom kako da što više para uzmu za zemlju koju su nasledili, drugi brigom kako će proći od oranja do žetve i hoće li uopšte požnjeti ono što su posejali. Istu brigu su imali svih dvanaest godina. A šta će biti ako im Srbija okrene leđa? Za prethodnu godinu,kao i ranijih, dobili su subvencije za seme, đubrivo i naftu, hoće li i za ovu? Ljudima iz Mitrovice ostali Srbi na Kosmetupodršku su pružali pojedinačno ili stranački; tri meseca su licitirali koliko će trajati njihova upornost i kako će se sve završiti.

Oni koji rade u albanskim institucijama u Gračanici išli su u Albaniju na savetovanje. Vajkao se jedan Albanac kako je, eto, doživeo da ide u Albaniju prvi put u životu i da ga vode Srbi... Grejanja nema ni kod ovih ,,albanskih Srba” u kancelarijama kao što je ledeno u kancelarijama ,,srpskih Srba”. Moglo bi biti bolje ako sami plate dimničara i promene čunkove. Podrazumeva se da i drva moraju doneti.

Najavljeno je da će se na novim pregovorima u Prištini razgovarati o uzurpiranoj imovini. Možda će neko pomenuti i Kaćušu Jašari, političarku od Tita do danas, kao uzurpatora. Isto tako, u centru Prištine u Ulici Ramiza Sadikua stan je uzurpirao Arber Hadri, sin, nekada profesora i rektora Univerziteta Ali Hadrije. Pa u Prizrenu, koliko je kuća starih srpskih porodica u centru zbrisano, katastarski, kao da nisu postojale, a vlasnici isteruju pravdu preko nevladinih organizacija ili sami jure vetrenjače po sudovima, iscrpljujući se zdravstveno i materijalno.

I svaki pedalj zemlje u Metohiji koji znači dostojanstvo, trud i znoj jednog domaćina i njegovog domaćinstva možda će pregovarači pomenuti. Mada još uvek nisu prebrojani ni domaćini ni domaćinstva, niti su hektari plodnih oranica i šuma na jednom mestu evidentirani. Jesu, zapravo, jednom kod Agencije Ujedinjenih nacija za imovinu, koja je potom preimenovana u Kosovsku agenciju za imovinu, pa su ljudi ponovo podnosili dokaze da je njihovo ono što je njihovo. A ti domaćini, koji najčešće nigde nisu radili nego su živeli od svoje njive i znoja, tavore u kolektivnim centrima čekajući da im neko mlađi kupi kutiju cigareta iliumiru neprimetno, bez ropca. Umiru i Albanci u bolnicama, pronalaze vezu da se izleče u Beogradu, šapuću o svojim nevoljama.

Mogle bi se u nedogled nabrajati nelogičnosti života koji titra oko zidina manastira starog osam vekova. Sve bi moglo čoveka da nagoni na tugu, nemoć i plač. Ali ima jedna iskra. U jednom danu, pre nekoliko nedelja, samo u jednom danu, rodilo se sedam beba u bolnici u Gračanici. Nisu popisane ni one kao ni njihovi roditelji popisom koji je bio u toku u Srbiji, ali su upisane u matičnu knjigu rođenih. Iako popis reklamiraju kao belešku za budućnost, bebe su demantovale slogan. One su život uprkos svim politikama.

*Pisac iz Gračanice