Бесане ноћи радника

Полицајци у два комбија паркирана испред управне зграде ПИК "Земун", бивши радници који чувају стражу и стоје испред врата предузећа и њихове колеге "извиђачи", који се налазе вешто скривени у шипражју изван фабричког круга и јављају о кретању "сумњивих" аутомобила који пролазе поред овог предузећа. То је слика која се јуче могла видети око и испред зграде ПИК "Земун".
После шест месеци откако су легални органи ПИК "Земун" уз помоћ полиције почели да руководе фирмом, бивши, отпуштени радници, њих око 100, пре два дана су заузели управну зграду комбината. Вишемесечна обијања прагова министарстава, лепљење плаката у разним деловима Земуна, писања политичким партијама и слање СМС порука у телевизијске емисије у којима су покушавали да скрену пажњу јавности на своје проблеме – нису дали резултате. Без посла, новца и перспективе и, како кажу, права да раде у свом комбинату морали су нешто да ураде и вратили су се тамо одакле су отишли, не својом вољом.

Раде Грујић, радник ПИК "Земун", каже да су свакодневно са жаљењем пролазили поред предузећа у којем су годинама радили, а није им дозвољено ни да уђу у круг комбината. Једноставно, када нису знали шта више да ураде, одлучили су да покушају силом да се врате на посао.

– Догорело је до ноката. Није лако не радити месецима и слушати како смо опљачкали ПИК "Земун", а немати "жуту банку" за најосновније намирнице. Треба од нечега да се живи, деца траже да једу, а кад глад закуца на врата, онда нешто мора да се уради. Стално нас оптужују да смо нешто украли, али ниједну кривичну пријаву против нас нису поднели – истиче Раде Грујић, док му цигарета догорева под ноктима.

На питање да ли очекује да полиција поново насилно уђе у комбинат, одговара "да је то могло некада, али да је и полиција сада схватила да је 11. маја 2006. године била злоупотребљена". Међутим, да ли због тадашње интервенције, или страха од нове, тек неколико намргођених радника који стражаре испред закључаних врата гледају према полицијским комбијима, који су паркирани у близини улаза. После неколико сати, колико су полицајци седели у возилима чекајући наређење између њих и бивших радника, почело је да се развија пријатељство. Један полицајац који је стајао испред комбија разговарао је јуче са неколико радника. Није желео да се представи, само је кроз смешак казао да разуме њихове муке. Марко Обрадовић, радник који је јуче после подне чувао стражу поделио је сендвич са полицајцем.

– Глад спаја и неспојиво. Полиција ради свој посао, радници се боре за своја права, а они који су све ово закували седе негде далеко. Најавили су да ће продати комбинат у јануару, а сиротиња ће на улицу. Е, тај филм неће гледати – огорчен је Марко Обрадовић.

У комбинату штрајкачки одбор је у сталном заседању. Радници се храбре, помажу, бодре... Очекују да ће колико сутра наставити да раде, али су ипак свесни да ништа неће бити исто као пре 20-ак година, када је ПИК "Земун" био међу водећим пољопривредним комбинатима у бившој Југославији.

Ходницима ужурбано пролазе жене које су некад музле краве и тако зарађивале новац. Једна жена у годинама, која се огрнула старом марамом, прича да је била запослена више од 30 година и да је срамота од деце.

– Шта да кажем кад ми деца затраже новац за ужину? Немам, јер ми не дају да радим. Чоколаду виде само у продавницама. Тврде да смо вишак, а запошљавали су нове људе. Па где ту има правде – шири руке жена која, не желећи да се представи, каже да новинаре интересује само кад се нешто догоди, али не и радничка мука и њихов хлеб од седам кора.

Да би се спремили на могући изненадни упад полиције, радници су направили списак дежурстава. Кажу да су се посебно спремили за ноћне ненајављене посете. Атмосфера ишчекивања и неизвесности ће потрајати, бар до понедељка, кад очекују да ће им се неко обратити. Неко ће ипак овај Гордијев чвор морати да пресече.