Срце оковано ледом

Када су стигли у Калгари температура је била минус 40 степени, ветар и снег, а авион којим су долетели био је – скоро празан. Био је то 13. фебруар 1996. године.

Међу десетинама хиљада наших људи који су деведесетих година прошлог века нашли уточиште у Канади је и породица Машић, Снежана и Бобан, двоје младих људи који се данас, у својој кући на периферији познатог канадског зимског центра, присећају својих избегличких почетака, вагају шта им је било и остало најтеже, али и даље жуде за оним што су оставили.

Деценија боравка у "обећаној земљи", у коју су ступили захваљујући спонзорству канадске владе и посебном програму за младе и избеглице, прекалила је овог Београђанина и Тузланку, отерану мржњом и вихором рата.

– У Београду смо преживљавали као и многи други, нисам видела перспективу и учинило ми се да је боље да идемо и никад се нисам због тога покајала. Једноставно, уз сву љубав према рођацима и пријатељима, себе тамо не видим – говори Снежана, која је у Канади родила две кћерке, а недавно се запослила као васпитач, очекујући да, коначно, после толико времена прими и прву плату.

Од јутра до мрака

Машићи су по много чему типична породица из Србије. Уз много патњи и личног залагања и одрицања снашли су се, скућили и почели нови и другачији живот са неизбрисивом хладноћом око срца, која је леденија од оних минус 40 степени када су стигли.

– Ретко ко се одмах запосли у струци. Људи разносе пице или новине, то је углавном пут тих избеглица. Они које спонзорише канадска влада најдуже годину дана добијају месечно по 850 долара и не смеју ништа друго да раде. А какав је то живот ако мораш да платиш стан минимум 450 долара и да набавиш неки ауто, будући да си без аутомобила потпуно блокиран. Пошто цела помоћ оде углавном за храну, накнада је добила симболичан назив "гузовача" – објашњава Бобан како су протицали први избеглички дани.

Као свршени средњошколац и несвршени инжењер, с три године факултета, Бобан је своје прво намештење добио у највећој фабрици телекомуникационе опреме "Нортел", а зарада је 200-300 долара већа него када је био спонзорисан. За разлику од многих сународника и људи сличне судбине, Машићи нису хтели да "мувају" и измишљају курсеве и дошколовавања како би продужавали свој статус спонзорисаних.

– Онда сам почео да радим у области експлоатације нафте. Ишао сам на крајњи север Алберте, далеко од куће и Снежане, радио непрекидно 25 дана, без слободних суботе и недеље, тако да сам остварио за то време 360 радних сати, или 15 сати у просеку. Како је то изгледало: вратиш се, рецимо, с терена у пет сати ујутру, одспаваш мало до осам и онда поново на посао, па тако 25 дана. Иако сам имао статус инжењера на пробном раду. Дакле, послодавац ми је признао три године студија, припремао се за тај посао на курсевима две године и толико радио, нисам могао да зарадим ни три хиљаде долара, па сам убрзо дао отказ и отишао на биро за незапослене – вели Бобан.

Помоћ добрих људи

Без прихода и перспективе, Машићи су доживели велику породичну радост – родила им се Тијана. Али, како да нахране још једна уста. Бобан је тих дана радио све и свашта, долазио кући често и после поноћи, а Снежана је сама са бебом и без ичије помоћи морала да преживи све оне почетне муке младе, неискусне мајке.

– Наши добри људи су ме повезали с неким утицајним Канађанима, омогућили ми разговор за посао у једној компанији и тако нам је кренуло. Ти људи су нас саветовали шта да чинимо, помагали саветима, усмеравали и то нам је био спас. Није тачно да наши не помажу. Некако одмах после тога смо купили свој први стан: у априлу сам се запослио, а у септембру 1998. смо се уселили – присећа се Бобан, напомињући да их је сам Бог погледао када су далеко од старог краја срели добротворе, родитеље Снежанине школске другарице из Тузле, који су у исељеништву скоро четири деценије.

Кренула је светла фаза у канадској животној епизоди. Бобан је радио, Снежана гајила децу, јер се у међувремену родила и Тамара, али је мала и срећна породица купила пре четири године кућу у прелепом крају окруженом зеленилом и тишином, с квалитетном школом у близини и добрим комшијама. После година мукотрпне борбе за опстанак, у којима су Снежанина решеност да врати сопствени стан у Тузли или брига за најближе током бомбардовања Србије, само додатне ружне епизоде које су зачиниле тадашњи суморни живот.

– И после десет година овде вуче ме назад. Свестан сам да ми је у Србији данас све осим језика непознато. Дакле, требало би да пролазим све као кад сам стигао у Канаду – вели непоправљиви Београђанин и прави комбинације како да макар пола године буде у Србији, а пола у Канади.