Какав деда – такав унук

(Специјално за "Политику")
Недавно (10. децембра) навршило се осам деценија од смрти Николе Пашића (1845-1926), једног од најистакнутијих политичара и државника у историји Србије и Југославије. У знак сећања на популарног Бају, како га је народ звао, Танјуг и "Политика" објавили су књигу "Никола Пашић: Моја политичка исповест", која је заинтересовала читаоце у земљи, али и исељенике који зиве хиљадама километара далеко од отаџбине. Међу њима су и они ретки рођени у Пашићево позно животно доба, у првим деценијама прошлог века. Један од њих је и Бајин најстарији унук, имењак Никола Пашић који дуже од пет деценија живи у највећој канадској метрополи Торонту. Дете Пашићевог сина Радомира-Рада Пашића и Гркиње Катарине Зотос, разведених тек што је Никола изашао из пелена, увелико је, напунивши крајем новембра 88 година, надживело славног деду. Пасторак дипломате, школарац интернационалац, оксфордски ђак и дипломац, бегунац из Бањичког логора, припадник покрета отпора Драгољуба Драже Михаиловића, избеглица у Европи, Канађанин – адвокат и јавни бележник, председник емигрантске Српске националне академије и "академик српског помирења", заговорник новог писања и учења отаџбинске историје и, овом пригодом најважније... унук славног деда-Баје.

ИНТЕРВЈУ
• "Уз’о деда свог унука, метн′о га на крило", да ли је бас тако било?

– Као деца-пасторци дипломате Драгомира Касидолца, брат Владислав и ја смо у раном детињству, између два светска рата, дуже живели у европским метрополама (Рим, Брисел, Букурешт, Лондон) него у Београду. А кад смо расли у српској престоници деда Никола је ретко долазио у нашу кућу. Радије смо ми одлазили у његову. Разуме се, у узрасту од пет, шест, седам година нисмо с њим могли да разговарамо "државнички" озбиљно. Сећам се да смо га једном упитали да ли браду држи испод или изнад покриваца. Читаву седмицу се "нервирао", јер "није знао" где му је брада. Имао сам само седам-осам година кад је умро. Брат и ја корачали смо поред ковчега.

• Дедин лик негујете и његово дело проучавате читавог живота?

– Носим дедино име с највећом љубављу не само као његов унук већ и зато што је он доиста био најбољи српски државник. Васа Казимировић, аутор двотомне студије "Никола Пашић и његово доба" констатовао је, поводом документарног филма о деди који је режирао Миомир Мики Стаменковић, да се "Комунистичка партија Југославије трудила да Пашића избрише из колективне свести народа и као родољуба и као творца државе".

• "Антипашићевци" замерају Вашем деди да је "увођењем" Србије у Краљевину СХС и потоњу Југославију направио кардиналну историјску грешку. Ко је у праву?

– Тако резонују они који историју изврнуто читају. Пашићева позиција увек је укључивала заштиту српског националног корпуса. Међутим, да би и тадашња демократска опозиција била задовољена, Крфском декларацијом јасно је тражена федерална држава Срба, Хрвата и Словенаца. Мој деда је увек био више наклоњен идеји "јужне пруге", Моравске долине и Солуна, него оној "Принципове" Босне.

• Спасили сте, сачували и учинили доступним важан део дедине заоставштине. Где и шта сте пронашли?

– Током студија права у Оксфорду припадао сам напредним академцима који су, примера ради, подржавали републиканску Шпанију. Студије сам наставио у Београду и из Енглеске донео завидну количину левичарских књига. Одлучио сам да их сакријем на тавану "Акрине" зграде на Теразијама у којој је деда Никола становао пре него што се преселио у Француску улицу број 21. У "Акри" сам случајно пронашао стари ормар препун докумената, књига, мапа, као и стотине дединих писама укључујући и она из емиграције у којој је боравио од 1883. до 1889. после гашења Тимочке буне. Били су ту и комплети стенографских бележака свих скупштинских заседања и много новина међу којима и оне из времена Светозара Марковића. Уочио сам и свеску са забелешкама о књигама које је деда читао током боравка у Русији, затим његове дипломе и много другог занимљивог. Очевидно је деда све то склонио, јер се бојао да не падне у руке људима потчињеним краљу Александру Првом (Карађорђевићу) коме Пашић није био по вољи. Никола П. Пашић умро је након аудијенције код краља рано изјутра 10. децембра 1926. Фаталном можданом удару највероватније су допринеле тешкоће које је током аудијенције имао и критике које је при томе претрпео.

• Уследио је Други светски рат, Југославија је окупирана, шта сте учинили са важним списима?

– Све сам кришом пренео у стан моје мајке, тада удовице Катарине Касидолац у Крунској број 10 и почео да их проучавам. Већи део писама већ је "класификовала" моја баба Ђурђина што се видело по њеном рукопису на самим документима. Мањи део чувао сам у својој радној соби са жељом да их прегледам и та писма су тамо и остала када сам напустио Београд.

• Документа су преживела, како сте то успели?

– Још 1941. брат Владислав и ја пришли смо покрету отпора ђенерала Михаиловића, а по одласку из Београда фебруара 1942. боравио сам и радио "на терену" као члан штаба Југословенске равногорске омладине. Потом сам заточен у Бањичком логору одакле сам успео да побегнем. У земљи сам до краја рата био запослен у радио станици "Демократска Југославија", а после избегличких лутања и патњи по континенталној Европи поново сам се обрео у Оксфорду. Тамо сам довршио студије права и са женом Зором засновао породицу. У Енглеској смо живели десетак година, а у Канаду се преселили 1956. Доживели смо "златни емигрантски јубилеј" – пет деценија живота у другој највећој земљи света.

Брат Владислав остао је с нашом мајком у Југославији. Комунистичке власти осудиле су га на трогодишњи затвор који је издржао у Забели да би потом емигрирао у Швајцарску где је, све до преране смрти (1978) радио као архитекта.

• Каква је даља и коначна судбина доскора непознатих Пашићевих докумената?

– Моша Пијаде обавестио је Завод за заштиту споменика културе о постојању "моје" тајне документације. У мајчин стан су 1953. године ушли чланови једне комисије тог Завода. Сачинили су инвентар заоставштине у циљу забране њеним даљим располагањем. Мајка Катарина Касидолац и отац Раде Пашић успели су да се нагоде са комисијом – цео дедин архив поклоњен је Српској академији наука и уметности. Комунистичке власти чувале су тај архив под шифром "Касидолац" иако су, нема сумње, знали да је реч о личном архиву Николе П. Пашића. На тај начин, (идеолошки) неподобним истраживачима и историчарима онемогућено је коришћење архива. Временом су и сами "овлашћени" историчари заборавили на постојање тог архива, уосталом као и на самог Николу Пашића и његов дугогодишњи парламентарно-политички и државнички рад за добробит земље и народа.

Део докумената који је случајно остао у мојој радној соби у Крунској 10 мајка је донела и предала их мени у Канади. Тај део дедине заоставштине назван је "Торонтски архив". На његовом сређивању и проучавању радила је угледна емигранткиња, дугогодишња библиотекарка Торонто универзитета, данашња потпредседница Конгреса српског уједињења Софија Шкорић. Она је, у договору са мном, седамдесетих година прошлог века отворила дедин архив који је под лажном шифром чамио у САНУ.

• У првом делу нове књиге о Пашићу у издању Танјуга и "Политике" објављена је његова политичка исповест. Када и како сте Ви сазнали за постојање тог "исповедног" списа?

– "Торонтски архив" садржао је и оригинал дедине "белешке за брошуру" под радним насловом "Моја политичка исповест". Копију тог рукописа Софија Шкорић однела је у Београд тадашњем директору Задужбине Милоша Црњанског Живораду Стојковићу који је исповест приредио и, после 86 година од настанка тих рукописних бележака, први пут објавио у часопису Задужбине 1988/89. године. Михаило Војводић утврдио је да их је Пашић писао новембра 1902. убрзо после образовања Цинцар-Марковићеве владе.

• Угледни историчари, писци и други зналци Пашићевог дела (Васа Казимировић, Ђорђе Станковић, Михаило Војводић, Латинка Перовић, Миладин Милошевић, Бора Димитријевић, Рус Андреј Шемјатин, Ђорђе Раденковић, Миодраг Димитријевић, Милован Витезовић...) објавили су висе књига у којима се анализира државничка и историјска улога Вашег деде, али и презентирају њему својствене анегдоте и друге теме. Успомену на њега активно чува и музеј у његовом родном Зајечару. Шта би још требало урадити да нове генерације и будућа покољења не стављају упитник иза имена и презимена: Никола Пашић?

– С обзиром на то да живим у Канади, једној од водећих земаља у свету високе софтверско-компјутерске технологије логично је да се залажем да се целокупна архивска грађа, бар део објављених публикација и књига, као и библиографија радова о Пашићу која тек треба да буде сачињена сачува и учини доступном у електронском облику. Мој деда такође заслужује и музејску поставку у Београду.

• "Торонтски архив" враћен је у завичај, Пашићеве београдске резиденције још нису враћене власницима, а да ли сте се Ви икад враћали у отаџбину?

– Само једном, октобра 2001., годину дана после демократских промена у Србији. Током посете поклонио сам оригинале "Торонтског архива" Српској академији наука и уметности, а копије Архиву Србије, затим Пашићевом музеју у Зајечару, као и руском историчару Андреју Шемјатину.

Што се тиче Пашићевих некретнина верујем да це историјска зграда у Француској 21, чији је власник моја тетка Дара Пурић, припасти њеној унуци, јединој власници.

Уз физичку реституцију требало би, као у случају Момчила Нинчића, рехабилитовати и последње председнике југословенске Краљевске владе у другом светском рату, Слободана Јовановића и Божидара Пурица.

•  (Српска) историја Вам је више од хобија, залажете ли се за њену ревизију?

– Циљ треба да буде избалансиран, објективан и непристрастан научно-историјски приступ без митолошког фризирања и идеолошког сукобљавања. После пет деценија Британски национални архив недавно је скинуо ознаку тајности и поверљивости са неких својих докумената чији смо предмет и ми. Нажалост, моји апели властима и институцијама у матици да се финансира набавка докумената из ових важних извора до сада су били безуспешни, те их сада сам плаћам, нажалост у ограниченом обиму.

А историјско српско измирење између "победника" и "поражених" у Другом светском рату требало би зарад националног јединства у матици и расејању и симболично овековечити подизањем споменика свим жртвама (фашистичке) окупације и (грађанског) рата.