ОРИЈЕНТ ЕКСПРЕС

Пошто је Европска унија, по све раширенијем мишљењу својих становника, загушена новим демократијама које прете општем просперитету, возови за Брисел се отказују иако су чекаонице пуне путника кандидата.

Скретничари ЕУ упорно убеђују да сигнализација показује зелено, али зауставни знаци суспензија, замрзавања и одлагања преговора о чланству личе на црвено светло – симбол могуће стратешке грешке са далекосежним последицама и по Унију и по оне који дрежде у европском предворју.

Мислим на Турску, погледујем на Србију.

Последњи самит ЕУ суспендовао је преговоре о чланству Турске у више кључних области зато што одбија да кипарским Грцима отвори своје луке и аеродроме. Србија је у сличној позицији док годоовски чека на добровољну предају Ратка Младића.

Унија је непопустљива. Aut Caesar, aut nihil.

Зашто се одустаје од преговора када би Унија са Турском заиста била глобална сила, а Србија би јој додала балканску димензију – ако је веровати функционерима ЕУ који нам приписују атрибуте регионалног стожера?

Унија не показује те амбиције. Турску номинално кажњава због Кипра, иако је свакоме од Париза до Берлина јасно да мисле да је Турска сувише велика, сувише сиромашна и сувише исламска да би била добродошла. Што се нас тиче, биће да нас још треба држати на леду.

Све теже пада јер су и Турска и Србија попришта готово револуционарних промена. Отвореније су и демократскије у поређењу са временима војних или цивилних диктатура. Уосталом, перспектива чланства била је гориво њихове реформске мотористике. Шта сада, уз неизвесну будућност? Како, када се крене па стане?

ЕУ потврђује да су Турска и Србија солидно напредовале у техничким припремама за чланство. Прва успешније од друге, мада је све то од слабе користи док Брисел – макар и на мала врата – убацује политичке критеријуме. Највећи део посла јесте техничке природе, али ЕУ је ипак политички пројект. Што за Анкару и Београд није новост.

Елите обе земље верују у огромне предности чланства. Политички, ЕУ подразумева демократију. Економски, кандидати рачунају на помоћ која би стигла и на тржиште које се отвара. Постоји и психолошка димензија. Чланство се, исправно или не, тумачи одличјем савремености и прогреса.

Ради се и о својеврсном бекству од прошлости. И земље оснивачи Европске заједнице за угаљ и челик – ембриона данашње ЕУ – оставиле су иза себе разарања Другог рата. Шпанија и Португалија десничарске диктатуре. Многе државе које су ушле 2004. тек што су окренуле леђа комунизму.

Турска би да укључивањем у ЕУ ојача угрожено Ататурково секуларно наслеђе и промовише своје европске корене. Тамошњи реформисти би да њихова земља престане да буде ексклузивно власништво оријенталиста. Србија погледује ка ЕУ како би се отарасила легата разорних балканских ратова. Упиње се да поправи имиџ "лоших момака".

Добро је ослобађати се зала прошлости, баш као што је Унија омогућила својим чланицама. Али, ако су ратови и диктатуре потискивани зарад демократије, толеранције и просперитета, зашто се онда новим кандидатима не омогући да и они – у правом друштву – што пре раскрсте са аветима минулих времена?

То, изгледа, не иде лако. Турци се подсећају на масакр над Јерменима 1915, на Курде, на "убиства жена из части", на Кипар. Србима се, такође колективно, спочитава прогон косметских Албанаца и неиспуњавање наслеђених обавеза према Хагу.

Некоме се листе чине легитимним, некоме не, али оне у оба случаја стварају портрет који је свакако мањи од актуелног рама. Представе су црно-беле. И углавном лоше. Приступ етничким и другим питањима идентитета махом је фиксиран, иако се доказано ради о процесима позитивних промена.

ЕУ тврди да су врата и даље одшкринута. Нуди сурогате и половична решења. Турској "привилеговано партнерство" или неку другу форму статуса друге класе. Србији се стално понавља да, али…

Испоставља се да један проблем, колико год био важан, може да замрачи све перспективе чланства у ЕУ и да потисне у засенак све реформе. Не видим зашто би генерал Младић у бекству данас на ову земљу утицао више од генералисимуса Франка пре смрти у демократији. Европској заједници Франко није сметао да прихвати Шпанију. Србима је Младић непремостива препрека.

Уверен сам да су претерана одлагања не само дестимулативна, већ лако могу да се покажу као историјска грешка, бумеранг ефекат који ће антиевропске снаге знати да користе. У Турској је то снажење исламског фундаментализма, у Србији лумпеннационализма.

Могу да разумем да је Унија постала презасићен раствор. Житељи процењују да им је просперитет угрожен. Траже институционалну стабилизацију. Политика свакако мора да води рачуна о животним интересима оних које заступа, али пожељно је да има и шире визије. Зашто се онда пред возове из Истанбула и Београда постављају рампе?

"Сигурно је да процес проширења неће бити брзи воз, више налик ’Оријент експресу’, возу коме је потребно време и којем су квалитет услуга и комфор важнији од брзине", поручио је комесар за проширење Оли Рен представљајући недавно концепт "пријемног капацитета" Уније.

Ту смо, значи. У егзотичном "Оријент експресу". Па да чекамо да нас нека Агата Кристи убаци у Европу. Без обзира на сву оправданост захтева око Кипра или генерала бегунца, без обзира на све турске грешке и српске неодлучности, без обзира на оно што није учињено, а требало је да се учини – чини ми се да стална одлагања нису у интересу ЕУ, понајмање Турске и Србије.

Уз све уважавање да смо ми себи најпречи, рекао бих да би у случају Турске грешка била озбиљнија, опаснија и далекосежнија. Био би то поклон на сребрној тацни генералима који би чланством у ЕУ изгубили традиционалну моћ. И још више муслиманским радикалима који су одувек били против европског карактера Турске.

ЕУ ризикује да распирује фундаментализам по узору на Џорџа В. Буша који рат против тероризма пореди са "крсташким походом". Уколико у Унији нема места за најдемократскију и најсекуларнију исламску земљу на свету, закључак је да нема европске перспективе суживоту хришћанства и ислама. Што би требало да је последња ствар коју Европа жели.

Одлагање, замрзавање, суспензија – зовите то како хоћете – али крајњи резултат је исти: поверење јавности у ЕУ знатно се уздрмава. У Турској испитивања јавног мњења кажу да се после одлуке о прекиду преговора то поверење са 65 одсто срозало на 35 процената и да је људима већ дозлогрдило стално мењање критеријума и постављање нових захтева.

Не знам како се то расположење овде квантификује. Таквих истраживања нема, или се не публикују, па смо препуштени политичарима и дипломатама који нас теше распирујући оптимизам. Неспремни су, или недовољно храбри, да Европи кажу колико је то исцрпљујуће и лоше. Да не грешим душу, можда и предоче, али онда би могли да нас обавесте. Подигли би и сопствено и достојанство земље.