Свирка испод поморанџине коре

Џез фестивали најбоље функционишу уколико појединачни елементи фестивала творе препознатљиву целину, помало налик кришкама поморанџе, заједно се развијајући док не створе зрелувоћку – скроз обавијену заштитном кором.

Ове године, по тој аналогији, Дом Омладине је био та заштитна кора. Сви догађаји, изузев наступа Пета Метинија, били су под њеним пећинским кровом. Креирање такве фокусне тачке фестивала врло је важно и за љубитеље и за организаторе – први могу на једном месту да приуште целовечерњу забаву, а други да саставе једну оперативну екипу која ће све контролисати, и то само три спрата испод канцеларија управе – савршено!

Музика. Неки уметници, због интересовања јавностине могу да наступају на малим сценама. Рецимо, Пет Метини. Ма колико волео клупску или кафанску свирку – где би заправо његов садашњи сценски наступ деловао бриљантно – на жалост, његов статус (и хонорар) то не допуштају. Стога је Центар Сава, помало без душе и нимало интиман, био једина могућност. Метини, Бил Стјуарт (бубњеви) и Лари Гренадир (бас), заузели су једну петину позорнице. Изводећи репертоар из целокупне каријере (“Bright Size Life”, “Question & Answer”, “And I Love Her”…), Метини је био доиста у топ-форми. Показао нам је све своје играчке, од 42-жичне Pikasso гитаре, до Orchestriona (у скраћеној верзији), али је програм највише узлетеокад је инсистирао на једноставности свирајући свог Ibaneza (обојеног синтетизованим звуцима) – уз радосно одобравање публике, доиста метинијевска класика!

Посебна прича овогодишњег фестивала били су пијанисти. Прва два програма у Американи (попришту касних вечерњих наступа) показала су два контрастна, али фасцинантна стила. Свирање Анат Форт у дуету са Геријем Вангом (бас) било је лирско, контемплативно и болно заносно, с публиком која прикована за седишта напето упија сваку ноту. Јоаким Кун (који је, узгред, напунио 67. годину), напротив, био је сав у фуриозном ритму, ризикујући срчану кап од тако силовите свирке! Понесен северноафричком полиритмијом божанственог двојца - Мажида Бекаса (гвембри) и Рамона Лопеза (бубњеви) бенд је свирао све моћније да би стигао до великог врхунца и громког аплауза препуне сале. 

Маја Алвановић увела нас је следеће вечери у наступ Душка Гојковића и Биг Банда РТС. Тек однедавно у џез-идиому, она поседује тај индивидуалистички стил компоновања и извођења, испољавајући велики потенцијал за убудуће. Гојковића није потребно посебно представљати, ради сео звезди која је то била и пре него што су многи у публици рођени. Изводећи композиције и аранжмане из своје шездесетогодишње каријере у друштву британског саксофонисте Питера Кинга, Гојковић је одржао прави мајсторски курс, показавши како се изводи биг бендџез. Велики бенд са једним од најбољих трубача света – изванредно.

Касни наступи још једном су омогућили сировим талентима двојице пијаниста да се искажу. Иако нема сумње да је Стефано Болани господар на свом броду, Иво Ними, изузетни таленат који је дао све од себе у мултинационалном Phronesis-у, само је први официр бенда. Дански виртуоз на контрабасу, Јаспер Хојби је неспорни лидер овог моћног трија.  Висок и елегантан, мршти се на свој инструмент, прстима цедећи до последње капи сваку ноту. “Abraham’s New Gift”, њихова tour de force, у петнаест-осминском такту, досегла је највиши домет и показала колико је овај трио добар.Антон Егер на бубњевима, изузетно даровит бубњар који допуњава тај састав, представља средишњу тачку бенда.  

Болани који је отворио програм био је непредвидљив - он није само пијаниста, већ и “перформер”. Цело његово тело део је тог перформанса, док свира стојећи, седећи или тумарајући, напетих гримаса и опомињући бенд, врло бистар и врло забаван. Његова верзија “Billie Jean” Мајкла Џексона са вокалом била је откровење (мада је Џејсон Моран из позадине дворане извикивао “доста с тим певањем!”) доиста инвентивна и хумористична– забава до даске!

Наредне вечери, после уводног наступа вештог српског алт саксофонисте Неше Петровића у живом постбап маниру, главна атракција био је Чарлс Лојд, садашњи Моранов газда. Лојд, у чијем су се бенду смењивали врхунски пијанисти (споменимо макар Џерета, Стенсона и Мелдауа), уз Мораново присуство је успео да удене нови живот форми квартета. Његов последњи албум “Mirror” доживео је огроман успех, у чему је сигурно и заслуга садашњег трија. Моран је изразити индивидуалац, који је изградио сопствени стил свирања, различит у односу на друге. Иза Лојда и Морана, не бисмо могли да се сетимо пуно бољих ритам секција од Ерика Харланда (бубњеви) и Рубена Роџерса (бас), који су знатно допринели свеукупном утиску о овом бенду. Лојд можда данас ствара и свира најбољу музику у својој каријери - извођење засновано углавном на нумерама са последња два албума потпуно нас је опчинило. Последњи комад који је извео седећи за клавиром тик уз Морана (“Tagi”), био је, како је касније изјавио, део оперског комада који управо компонује. Ово је био један од врхунаца фестивала.

Поново су ноћне свирке биле потпуни контраст. Фадо/танго певачица Кристина Бранко певала је на крају вечери пред препуном салом и задивљеном публиком, али по мени, бољи је био пијаниста с њеног почетка, Тигран Хамасјан из Јерменије. Очаравајућа свирка на клавиру, помешана с необичним, али свепрожимајућим вокалом учинили су да његов наступ заблиста у пуном сјају. Био је то “онај” шоу чији крај нисам прижељкивао, само да бих видео куда све његова музика може да нас одведе. Његова верзија класичне “Someday My Prince Will Come” била је уистину епско путовање од реке до мора, пруживши нам величанствен увид у мултикултуралне утицаје које он у своју свирку уноси.

Фестивал је завршен низом концерата са разних крајева света, афричке удараљке и живописни бенд Шеика Лоа означиле су почетак журке. Горе на спрату, што је вече даље одмицало,музика је била авангарднија, захваљујући словеначком саксофонисти Игору Лумперту (који је одиста провео више времена нагнут над Apple Mac-ом више но што је пристојно), а следио га је њујоршки гитариста Марк Рибот. 

Рибот је био право откровење. Свирајући уз ветерана фри-џез сцене, басистуХенрија Грајмса,и бубњара Чада Тејлора, уистину је извлачио “живот” из своје гитаре, док му се зној сливао низ лице од напора да изнедри још једну текстуру или неухватљиву фразу из саме музике (која је делимично потицала од Грајмсовог некадашњег газде, Алберта Ајлера).Врхунац вечери био је електрични блуз-шоу Елиота Шарпа са нумерама из опуса Вилија Диксона (величанствено певање и свирка од стране Ладела Меклина) и аустријске саксофонске легенде Харија Сокала – који је извео свој Hammond Organ трио као савршену завршницу једног великог фестивала.  

Био је то заносни низ извођења, малих тема које су се провлачиле кроз цео програм, добрих контраста у избору музике, и, наравно, одличних извођења учесника. Или, у духу моје почетне аналогије са поморанџом: уколико бих тражио неколико кришки које треба лагано густирати, онда би то биле управо ове.

Није добра идеја раздвајати улазнице за два последња ноћна програма. Натерати публикуда напусти салуда би се само десет минута касније вратиластварало језбрку и кварило расположење– већина је ионако узела обе улазнице. Срамота је што после задње свирке није предвиђено и време за опуштање и ћаскање о извођењима која су се те вечери одвијала, публика је брзо избацивана из Дома Омладине на хладан ноћни ваздух - један екстра сат заиста би био добра прилика за дружење.

Али,то су ситнице. Био је то, све у свему, величанствени фестивал, добро организован, чији делови, у збиру, чине врло укусну целину – једва чекам  догодине!

Тим Дикесон*

*Тим Дикесон (Кардиф, Велс) је један од најпознатијих светских џез фотографа, уредник џез блога jazzontour.posterous.com, као и дописник британског часописа Jazz Wise. Сарађује са бројним светским џез магазинима, међу којима су Jazz Journal (Велика Британија), JazzTimes (SAD) i Jazz.ru (Rusija), као и са бројним националним медијима широм света.