Духовно путовање без краја

Овогодишњи добитник међународне песничке награде „Златни кључ” Смедерева коју већ 26-ти пут додељује фестивал поезије Смедеревска песничка јесен познати је ирски песник Џон Ф. Дин, један од најзначајнијих ирских религиозних песника и, као такав, препознатљив и у европским оквирима. Као део награде, Фестивал је штампао књигу изабраних Динових песама под насловом „Песме”.

О Диновом песничком делу писали су многи књижевни критичари и писци. Готово да су сви били једногласни у оцени неких основних одлика његове поезије. Има изузетних похвала којима се посебно указује на његову националну и интернационалну репутацију, на његово место у афирмацији савремене ирске поезије. Песникиња Фиона Сампсон пише даниједан песник као Дин данас нема тако озбиљан приступ духовном, нити тако јединствена остварења.

Можда у осећању немогућности да званична религија својим канонима пружи одговоре на нека важна питања, а да не ограничава људски дух и радозналост, песник нема другог избора сем да се сам подухвати писања о религиозним темама. Он то не мора радити као свештеник, нити у зависности од тога да ли има икакво теолошко образовање, већ ће то радити као дубоко верујући човек који осећа да између канонске религије и дубоког осећања Бога и потребе за Богом понекад, и не само понекад, има некаквог несклада. Слободни људски дух жели неограничен простор за путовање без краја, за поезију која својим врхунцима може да досегне божанско у човеку, у свету и у свему постојећем. Управо у том божанском све се једини, као што код Дина тела људи и животиња представљају само делове тела и костију Исуса Христа и имају исту судбину.

Поред религије, честе теме Диновог песништва су предели и пејзажи његовог родног острва и саме Ирске, ту су таласи Атлантског океана, једра и потопљени бродови, птице и животиње, затим музика, најчешће црквена, и призори понети из детињства, жене које се баве производњом јаја, гајењем гуски и другим тешким пословима, жене и мајке. Оне у његовој поезији најчешће живе своје тешке, оскудне и често усамљеничке животе и мирно подносе своје судбине, махом у болно лепим и сиромашним пределима острва Акил и Ирске. Углавном су све дубоко религиозне, што им помаже да лакше проживе своје дане на земљи, без роптања и у католичкој покорности. Али, ту су и Вивалди, Микеланђело и Ван Гог. Као што преко тема којима се бави жели да искаже своје основне идеје и суочи се са несхватљивим реалностима света, па тако искаже и своју поетику, тако у сарадњи са духом „који једном помери хаос” („Песма о чешљугари”) жели да гради своју уметност речи.

За српског читаоца од посебног интереса може бити песма „Београд”, посвећена нашем песнику Ивану В. Лалићу. Дин је упознао Лалића када је, пре више деценија, боравио у Београду на сусрету писаца. Први стих: „Сиво вече лагано се спушта на Србију” личи на почетак неке тајанствене приче која одмах придобија читаоца. Наш интерес за ту песму може бити појачан јер је реч о виђењу Србије и нас од странца који је први пут дошао у Београд и са четрнаестог спрата хотела „Славија” посматра дешавања на тргу и у простору у којем се нашао. Као „мрља на високом гребену хотела” и „заривених прста у ноћне облаке”, завршава песму „Београд” са следећа два стиха: „Бити близак Богу/ да ли би исцрпло могућности речи.” Читајући oвe стихове долазимо до нечега што бисмо могли назвати темељем његове поетике, а то су: реч и Бог. Између речи и Бога креће се песник, а од речи и Бога ствара своју поезију.

У Диновој поезији детаљи играју важну улогу, боље речено безбројдетаља који успевају да се сједињују и граде слику и песму, а да се између себе не сукобљавају и не потиру. Читалац се у ово може уверити скоро у сваком тренутку. Они, на први поглед, чине његову поезију компликованом, али читањем се брзо може видети да они не доприносе забуни већ најчешће јасноћи реченог, снази жељене слике или тишине која може да говори сама за себе. Музика је доста присутна у овој поезији и то најчешће музика оних композитора који су компоновали на религијске теме.

У Србији немамо често прилику да се срећемо са ирским песницима. Дин настоји да истражује непознате и необјашњиве токове људске егзистенције и улогу и место религије у савременом животу, указујући да религиозност и вера у Бога подразумевају схватање света као недељиве целине коју чине људи, животиње, природа и детаљи који творе ту целину правећи је величанственом и необјашњивом. Читање његових песама оплемењује духовношћу и лепотом.

------------------------------------------------------------------------

БЕОГРАД

Успомени на Ивана В. Лалића

Сиво вече лагано се спушта на Србију.

Имам собу на четрнаестом спрату хотела Славија;

доле испод, на тргу, зглобни трамваји

добијају облик ларви

кружећи око бисте националног хероја;

гутају струју преко каблова изнад,

гледам с висине: севају плавом светлошћу.

Седим разголићен на прозорском прагу

њишући ногама поврх света;

могао бих бити Бог, али нисам; нико то не примећује.

Азија је иза мене, јагодице на лицима, језици;

шлепери дуги као улице, гломазни,

пажљиво се крећу према Дунаву;

овде мора да је било масовних миграција, заноси Византије

леже спаљени крај величанствених зидова; историја

залудничи у крви, у утишаним звуцима речи.

Чуо сам читање мојих песама у парку;

моје име било је у програму, са стотинама других;

нисам могао да га прочитам, ни да моје песме разумем.

Ја сам као мрља на високом гребену хотела,

заривених ножних прста у ноћне облаке,

мрља која разазнаје само оштар писак

пиштаљке саобраћајца са улице

који се диже према мени из света.

Бити близак Богу

да ли би исцрпло могућности речи.

-----------------------------------------

КАСНО ОКТОБАРСКО ВЕЧЕ

Седели смо и гледали таму из близине –

као стари велики ратни брод под једрима када се

приближава; а наша свест је замишљала

драге и мртве како долазе, бледи,

у групи из које се мрмор чује, на дугом путу

према нама. Дрозд и црни кос разбацују се

украсним песмама насупрот жалости,

као да је ово прво умирање света.

Ти и ја постали смо блиски у пламену пожара,

захваљујући раздаљини између

љубави и пријатељства, а ниско брдо

спојено је са мраком и савршеним звездама

које се њишу изнад рамена. Када сам се окренуо

према сну, да те задржим, могао сам да молим

наше мртве под црним једрима,

под огромном плимом која нас напушта.

Превео са енглеског      Д. Драгојловић

------------------------------------------

 „Легионар” части

 Дин је рођен на ирском острву Акил, 1943. године. Основао је Национално песничко друштво Ирске, Песничку ревију Ирске, ипознату издавачку кућу Dedalus Press. Поред песничких књига, Дин је објавио и неколико романа, више збирки кратких прича и неколико есејистичких књига. Посебно се истичу његови есеји о религиозној поезији. Џон Ф. Дин добитник је више ирских и страних признања за свој књижевни рад, а носилац је и француске Легије части за допринос уметности и књижевности.