Краљевство тренутног

Уђите, уђите, овде почиње...

Луј Арагон

Наше мачке крче у фебруару, док се, међутим, читаоци узврпоље у октобру. Али исцури очас и та сајамска недељица, па хајд'мо онда опет у дебели зимски сан, међу слике које се заборављају.

А сајам књига као и сваки вашар. Мало ђинђувашког гламура и маркетиншких утопија, по тајним рецептима Запада који се види издалека, из гласина. Најпре – вашар таштине. Сајам у рајској убожници. Колико само писаца нервозних као кокоши, што прошавши кроз тесна, закрчена врата застану пред сајамским мравињаком, пред импровизованим литерарним улицама које воде ко зна куд, и помисле, растињаковски, привијајући уз срца тек објављене књижице – а сад смо на реду нас двоје!

Ох, шта је ту књижевника жедних сопствених речи, критичара спремних на све, новинара у потрази за нормом! Још кад би наишао понеки читалац, оно биће незаинтересовано за славу, један што не види унапред своје име на корицама, онај што поводом других не говори искључиво о себи, бар један што чита чиста срца, читања ради, тај један једини, о коме сања сваки писац!

Селинџер је једну књигу прича посветио – читаоцу. Он, који је постигао незамислив успех с Ловцем у житу, ипак је чезнуо за Читаоцем (бестселери, речено је, не значе множину читалаца него купаца), али не за оним професионалним срицачем поремећеним непосредним учешћем у књижевном процесу, не за рутинером коме је књижевност занат, већ за обичним, безинтересним читачем, који чита из задовољства и без солипсистичких амбиција, ако такав тип, вај, уопште постоји.

А и ако га нема, ништа нас не кошта да га чекамо и сањаримо о њему. Џојс је, рецимо, хтео читаоца који ће све време, читав свој живот, посветити гонетању и густирању његовог дела.

Али док га не пронађемо, путем јавног конкурса или систематском полицијском акцијом, док га не направимо од оних снова, склопимо као Франкенштајна, њега, кривца за све ово, узми шта ти живот пружа, шта ти падне под руку.

Уосталом, све то личи једно на друго, како је већ уобичајено. Добре и лоше вести иду од уста до уста, с канала на канал, преносе се као жилави вируси.

Историју пишу победници. Књижевници фантазирају. Штампарије штанцују. Извесна је само смрт, како је то, за живота, говорио Киш.

И у тој шуми свако мисли да види своје дрво, свог фаворита, дело због којег вреди умрети.

Неко социолошко истраживање можда би дало одговор на питање: зашто се људи лепе за најчитаније књиге, као да је реч о ципелама, издиктираној боји која ће се носити ове јесени, голом стомачићу, тетоважи на врату, а све, вероватно, по систему – куд сви, ту и моја ћелава глава. Мало је оних рецепцијских очајника који држе до ексклузивности и пута којим се ређе иде, оних што преферирају издвојеност и усамљеност која је задат живот сваког читаоца.

Чуо сам да су већ почеле да се штампају књиге које иду уз телевизију као чипс или пиво. Да ли сте од оних који пре заспе с књигом у руци, или док вас полако прекрива телевизијска плима?

Постоји велики број књига које уопште нису књиге и не знам зашто постоје. С обзиром на оно што сам мало пре испричао, мени не стоји заклињање у опште књигољупство. Свет ће једном умрети затрпан сопственим књигама као Кнут Хамсун. Кажњен за свој адамски грех. Ту помаже истинска литература, представљајући једну врсту веселог, љубавног шибања.

Сајам књига увек је прилика и за мало меланхолије. Сваки путпомислим, пред тим мноштвом књига, колико је само оних које ће, са сваком новом, бити истиснуте и заборављене. Колико дојучерашњих хит писаца чами на неком дну? Да ли се још штампа Селенић? Ко ли ће се усудити да објави ново издање Миодрага Булатовића? Ако не урадите нешто сада, док сте у снази, можете се надати само понеком књишком мољцу из неизвесне будућности. Зато се ваља потрудити да ваша књига буде она, једна, коју прочита неки савремени интелектуалац на годишњем одмору. То је, отприлике, мера нашег књижевног успеха.