Жути картон због фер-плеја

У Трећој београдској лиги такмичи се и фудбалски клуб Олимпија, екипа у којој сви играчи од голмана до нападача имају потпуно или делимично оштећен слух. Два пута седмично окупљају се на тренинзима, у вечерњим сатима, на терену са вештачком травом на београдској Ади Циганлији, под рефлекторима, а недељом играју утакмице. Због беспарице рад у у клубу био је неколико година прекинут, али су захваљујући помоћи Државне лутрије Србије у последње две године поново оживеле активности у овом Спортском друштву за глуве и наглуве особе које је основано пре неколико деценија.

Олимпија има 12 спортских секција са око 70 чланова, али највише пажње привлачи фудбалски клуб, захваљујући донацијама које добијају фудбалери издржавају се и екипе у осталим спортовима, од кошарке и рукомета до пикада, женског фудбала или фолклора...

Играчи Олимпије су једини у својој лиги са хендикепом, па им зато није лако да се супротставе другим екипама, али су врло талентовани па су успели да победе неколико пута ове јесени.

Комуникација са тренером, саиграчима и судијом је њихов највећи проблем на терену. То потврђују и играчи који чују: када су пробали да тренирају са зачепљеним ушима њихове могућности су се смањиле за педесет посто.

– Фудбал је колективна игра са пуно команди које долазе са тренерске клупе: крени, врати се, покриј леву страну, изађи из офсајда, оном ко то чује много је лакше да се снађе на терену – наглашава Милан Драгељевић, генерални секретар Спортског друштва.

Играчима Олимпије свака утакмица доноси разна изненађења па им се чак дешавало и да добију жути картон када су гестикулацијом покушавали да објасне неки спорни моменат јер је судија протумачио да му прете. Сви који су гледали ове младиће у доби од седамнаест до двадесет пет година знају да су изузетно поштени и одани фер-плеју, када виде да је противнички играч пао увек прекидају игру и пре него што се судија огласи, тако им се догоди да зауставе утакмицу и без разлога, због превелике обзирности према противнику, макар то било и на њихову штету, а за време утакмице морају стално да се окрећу према саиграчима, или према клупи како би знали шта им тренер сигнализира. Ипак и поред свега, јако су талентовани, а наш саговорник највише издваја два имена: Ацу Јефтића и Марка Раденковића, али ни остали не заостају за њима...

Фудбалерима помаже тридесетседмогодишњи ветеран Жељко Васић, који је играо за ОФК Београд, али и за неколико грчких екипа, и тренер Аца Раденковић, велики звездаш, пријатељ Џајића, Пижона, Шекуларца. Оштећени слух није сметао Раденковићу да заврши тренерску школу и да своја знања и фудбалску вештину пренесе на првотимце Олимпије.

Милан Драгељевић, тридесетчетворогодишњи генерални секретар вратио се пре неколико година из немачке Бундес лиге где је имао успешну каријеру. Његов отац, иако спада у особе са оштећеним слухом, играо је својевремено јако добро фудбал, био је и у репрезентацији за хендикепиране фудбалере, заједно са чувеним Десницом из Ријеке. Милан је још као дечак одлазио на стадионе да гледа утакмице и то га је мотивисало да помогне свим особама које имају сличан проблем као и његов отац. Зато посебно наглашава значај сарадње са Лутријом Србије за нови почетак Олимпије и подсећа на дугу традицију овог друштва. Особе са оштећеним слухом први пут су основале фудбалски клуб још давне 1924. године у оквиру тадашњег Удружења глувонемих особа. Спортски клуб „Глувонеми” основан је 1936. године у Београду, а 1940. формиране су и друге секције шаховска, атлетска, куглашка и друге. У јануару 1954. настао је Београдски клуб глувих који је 1959. променио назив у Спортско друштво глувих „Олимпија”. Сада је у плану оснивање школе фудбала за дечаке од 10 до 15 година, одакле би били регрутовани најнадаренији играчи за први тим. Само у Београду има око 1.500 глувих и наглувих особа, али се претпоставља да је тај број и већи па је потребно пробудити не само спортисте већ све младе људе како би здравије одрастали.

– Ми смо једина екипа у региону која се такмичи са тимовима чији фудбалери нису хендикепирани, па су самим тим и резултати које постижемо још већи, али наш циљ нису само спортска такмичења већ нешто још значајније, интеграција и статус у друштву. Мој најважнији задатак је да им помогнем да направе нешто, прво за себе, а потом и за своје породице. Нажалост, њихов друштвени живот је још сиромашан ван терена. Особе оштећеног слуха у неким земљама региона имају боље услове и већу помоћ целог друштва – каже генерални секретар. Фудбалери су за сада највише постигли, на њихове утакмице долази родитељи, браћа и сестре, девојке, другови, добијају и све више пријатеља на Фејсбуку који имају сличан проблем. На друштвеним мрежама веома је лако успоставити комуникацију и поручити – и ја волим фудбал.