Уместо да предаје – професорка продаје

Иако су јој родна кућа, мамина кухиња и широке улице родног Зрењанина драже од подстанарске собе и светла ужурбане престонице, професорка информатике Драгана Гулић (27) била је принуђена да се у потрази за било каквим послом пресели у Београд.

Наша млада саговорница факултетску диплому добила је пре две године на Техничком факултету „Михајло Пупин” у Зрењанину и од тада је незапослена. Жели да ради у струци, али готово да нико не тражи професоре информатике.

– Од када тражим посао, видела сам само два огласа за моју струку, али оба пута конкуренција је била огромна и на једно радно место се пријавило неколико десетина кандидата. Волела бих да радим као професор, а не као програмер, али више не бирам – истиче Драгана која већ неколико месеци продаје наочаре на штанду у једном великом тржном центру у Новом Београду, уместо да држи лаптоп и дневник у руци.

У Београд је дошла јер јој је понуђен посао, додуше ван њене струке, у једној, на први поглед, озбиљној фирми.

– Речено ми је да сам добила посао. Нашла сам стан, преселила се и почела да радим. После неколико дана објаснили су ми да сам примљена, али да ће узети још једну девојку на пробни рад. Променили су неколико кандидаткиња и на крају су ми саопштили да ипак не испуњавам неопходне услове – прича наша саговорница која је после овог непријатног искуства почела да трага за било каквим послом.

Волела би да се врати у родни град, али то је, како каже, тренутно немогуће.

– Лакше ми је да живим с родитељима, не морам да издвајам толико новца за стан, рачуне и храну. Ипак, у Зрењанину нема посла. Док сам студирала радила сам као промоторка, али, због старосне границе, више не могу да радим ни тај посао – жали се ова Зрењанинка додајући да се су малобројне њене колеге с факултета који могу да се похвале да раде у струци.

Ј. З. П.