Јака прича о очевима

Издавачка кућа "Лагуна" недавно је свечано обележила објављивање свог петстотог наслова, романа "Књига очева" мађарског писца Миклоша Вамоша, у преводу Марије Тот-Игњатовић. Миклош Вамош био је гост Београда, представио је свој роман који описује живот мађарске јеврејске породице у периоду од триста година, од 1705. до 1999. године. Вамошево дело приказује како је столећима живот свих чланова те породице безбројним нитима повезан са нејеврејима и савременицима. У 12 поглавља писац је дочарао повест о исто толико генерација породица Чилаг, Штерн и Штерновски, усредсређујући се на живот прворођених синова. Роман "Књига очева" објављен је 2000. године и до сада је у Мађарској имао 20 издања. Преведен је на неколико светских језика.

• Нашалили сте се рекавши да Вас лако могу заменити са Толстојем. Да ли је можда реч о Вашем стварном узору?

– То сам рекао јер ме у "Лагуни" сматрају међународно познатим класичним писцем, као што су некада били Достојевски или Толстој. Лав Николајевич Толстој причу излаже са позиције свезнајућег приповедача и налази се изнад приповедног света, као Бог, а мотивише га порука коју жели да упути, или неко убеђење које жели да пренесе читаоцу. Толстој је увек желео да читаоце убеди у нешто о чему је писао. Ја никада не започињем роман без јасне свести о томе шта њиме желим да кажем, или без намере да барем мало улепшам или испуним читаочев живот. "Књига очева" је јединствена књига међу мојих 27 књига и другачија је не само због тако широког временског оквира, већ и због јединствене структуре и особене стилске уобличености. Свако поглавље писано је говором који је био карактеристичан за одређени временски период. Желео сам да читалац осети пролазност времена, јер је време једна од мојих књижевних преокупација. Такође, иако сам мушкарац, могу одлично да дочарам женску природу, што сам и учинио у својим другим књигама у којима сам описао и како се појединац понаша у оквиру породице или друштва. 

• С којом намером сте започели писање "Књиге очева"?

– Читаоци широм света дају ми до знања да су разумели њене поруке. Прва је: ако вам је отац жив, што пре треба са њим да разговарате о његовом животу и да све то запишете или снимите. Исто треба да учини и са осталим рођацима. Јер, њихов живот говори о историји Ваше земље. Ако то не учините, онда ваша деца и унуци неће имати сазнања нити удела у свом правом наслеђу, које је много важније од поседовања материјалног. Један од мојих омиљених романа је "Сто година самоће" Габријела Гарсије Маркеса. Често у иностраној штампи "Књигу очева" називају "Триста година самоће". Моја књига говори о јеврејској породици у Источној Европи, која је често у својој историји била прогањана и уништавана. Међутим, ми никада не знамо нечије корене и зато треба увек пажљиво да се односимо према некој мањини. Свако до неког периода зна историју своје породице, али после извесног времена не знамо за сва "укрштања". Зато желим да протестујем против антисемитизма, антисрбизма, антибоемизма…

• Ваши јунаци, прворођени синови, имају дар да виде прошлост и будућност. Да ли је то благослов или проклетство?  

– Мислим да је и једно и друго. Сигуран сам да човек може да зна нешто што никада није учио. Нешто просто наследи. Некада сањам ствари које никада нисам видео, имам идеје за које никада нисам чуо. Онда све то у уметности прикажем са мало претеривања, јер уметност јесте "претеривање". Али ништа на свету није само проклетство или благослов. У већини случајева, оно што је најбоље исто је као оно што је најгоре.

• У "Књизи очева" стална је само промена, јер приказујете људе који живе кратко и смењују се брзо. Шта је смисао појединачне егзистенције у том непрекидном низу?

– То је вечито филозофско питање о смислу нашег постојања. Када одемо са овог света не можемо ништа понети са собом. Тако је моје мишљење врло једноставно, разлог нашег постојања су деца. Да живот нема никаквог смисла, вероватно се деца више не би рађала. Ја имам троје деце и мислим да сам испунио свој удео.

• Који период историје је био најтежи за мађарско-јеврејску породицу о којој сте писали?

– Очигледно је то био холокауст, као период изван историје. То што се тамо дешавало несхватљиво је. Али, није ми разумљиво ни зашто су Јевреји дозволили да им се то деси. На неким фотографијама видео сам хиљаду Јевреја које одводи седам наоружаних људи. По бројности су могли да им се супротставе. Ја никада не бих пристао да одем у гето или логор, никада не бих ушао у воз који вози до тамо. Пре бих до смрти бранио своју децу. Надам се да се историја неће поновити, мада и данас гине много невиних људи широм света. Човечанство није много научило од историје. Као писац могу бар да покушам своје идеје да уобличим у романима, надајући се да ће то нешто променити у свету. Постоји једна изрека која каже: "Онај ко је спасао једног човека, спасао је човечанство." Мислим да романописац не може да спасе једног човека, али може да покуша да спасе више људи, помало.

• Како видите промене које су у Мађарској спроведене од средине прошлог века до данас?

– Био сам најсрећнији човек када је социјализам пао. И даље славим сваки дан што социјализма нема, што могу да идем где хоћу и да пишем шта хоћу. Знам да је мађарски капитализам још у "дечјој фази", да је хаотичан и да му је потребно време. Период од 15 година у животу једног човека је период основне и средње школе, што и није много дуго. У животу генерације или државе то је кратак моменат. Мислим да Мађари треба да буду стрпљиви. Ако је тачно да смо могли да учинимо више, то се односи на разумевање наше прошлости. Историчари и писци нису се заправо суочили са тужном прошлошћу и са примедбом да је Мађарска увек била у изгубљеним биткама. Зашто се нисмо супротставили Хортију? То је врста глупости. Драго ми је да смо данас чланови Европске уније. Лично ћу увек бити Европљанин, који слободно може да прелази границе.