На одру раздора

Одавно једна сахрана није изазвала толико анализе у свету и код куће у Чилеу као што је то била Пиночеова. Многи се питају да ли је деведесетдвогодишњи диктатор уопште умро или је као идеја о насилном прекиду демократских процеса под изговором спаса нације од "већег зла" остао бесмртан.

 Два генералска унука испричала су на сахрани најједноставнију причу о компликованој и суптилној борби подељеног Чилеа да се опорави од оловних времена. Читавих 16 година пошто је диктатор сишао са свог пиједестала и златним падобраном неозлеђен се спустио на крваву земљу, његовом сахраном постало је јасно да је у наслеђе потомцима оставио располућену земљу. Један је унук генерала Пратса, кога су Пиночеови одреди смрти ликвидирали у Буенос Ајресу, пошто им је и у егзилу био сувише опасан. Други је унук Аугуста Пиночеа, кога су после дедине сахране, где је призивао "херојска времена", прозвали у Чилеу Пиночетић.

Пљунуо на ковчег

У свитање 11. децембра Квадрадо Пратс дошао је пред војну академију, где се одавала пошта и мимоход поред одра преминулог Аугуста Пиночеа. Било је то соломонско решење да се некадашњи неосуђени насилни шеф државе не сахрани уз државне почасти, али да му се ипак као бившем команданту копнене војске (једина функција на коју је изабран легалним путем) приреди извесна погребна церемонија, како то не би сувише иритирало војну структуру и обожаваоце покојника.

Млади Пратс свакако није међу њима, али је прерушен у поклоника "лика и дела" стрпљиво и скрушено чекао на свој ред до одра. Пред очима карабињероса и чувара ковчега пљунуо је на кристално стакло иза кога је вирио лик покојника у пуној свечаној униформи и са свим ордењем које у старости, притиснут блокадом својих милионских рачуна у америчким банкама, није стигао да распрода. Сместа су га ухапсили присутни карабињероси, али су га неколико блокова даље од ове војне академије ипак пустили.

Прича унука генерала Пратса, који је после овог чина због "неваспитања и недоличног понашања" отпуштен са посла службеника у градској влади, наравно, прича је и о Чилеу. Почела је пре тридесет и три године, у рану јесен 1973. године, када је генерал Карлос Пратс решио да, суочен са незадовољством у војним редовима, поднесе оставку на место главнокомандујућег у армији. На своје место социјалистичком председнику Салвадору Аљендеу препоручио је највернијег међу генералима, најоданијег демократски изабраним властима, свог пријатеља Аугуста Пиночеа. Салвадор Аљенде и његова екипа са великим задовољством и поверењем прихватили су Пиночеа. Оба последња Аљендеова министра одбране, Хосе Тоха и Орландо Летелије, била су срећна што на високо место у војсци долази "стари добри Пиноче".

Само недељу дана после тога, 11. септембра 1973, заслугом Пиночеа, Аљенде је био мртав, два министра у затвору, а генерал Пратс протеран у Аргентину.

Али нови владар морао је потпуно да се ослободи људи који су некад веровали у њега. Тоха је убијен у чилеанској тамници, неколико месеци после пуча, Летелије је убијен у Вашингтону 1976. године, а генерала Пратса и његову жену разнела је бомба у Буенос Ајресу, 30. септембра 1974. године. Поставили су је Пиночеови агенти, одговорни за убиства у Вашингтону и за хиљаде убијених у Чилеу.

Квадрадо Пратс имао је шест година када је чуо да су му деда и баба погинули у Буенос Ајресу. Испоставило се да је човек кога је његов деда сматрао својим најбољим пријатељем, у годинама које су следиле, убио или мучио још десетине хиљада људи, међу којима је и убијени генерал Башеле, отац садашње социјалистичке председнице Чилеа Мишел Башеле.

Све остало је позната прича. Иако је 1990. сишао са власти, следећих осам година, користећи вешто законе које је сам наметнуо у време диктатуре, Пиноче није дозволио да ико од његових људи или он сам одговара за злодела. Касније је уследио покушај да се Пиноче подвргне правди на међународном терену, такође неуспешан.

Било је све то превише за унука генерала Пратса који је сматрао да бар на неки начин треба да казни диктатора. И учинио је оно што су многи у Чилеу који Пиночеа сматрају злотвором назвали неваспитањем.

Бизарни епилог

Али капетан Аугусто Пиноче Молина, унук покојника, такође је у овом бизарном епилогу чилеанске некадашње диктатуре осећао да правда није задовољена. Мимо званичне најаве, он је у борбеном говору на сахрани свога деде позвао на повратак пиночеизма и назвао херојима домовине свога деду и његове следбенике. Међу говорницима на сахрани, он је побрао највећи аплауз. Сутрадан је због јасног одступања од правила војне службе и хијерархије отпуштен са посла. Ипак, зна се да је овај унук рекао оно што многи у војсци и ван ње мисле: да је Пиноче најзначајнија фигура у историји Чилеа, заслужан за спас земље од комунистичке опасности и за либералне економске реформе.

Да би се ова два Чилеа помирила, било би потребно да се један од два унука промене. Или да унук Карлоса Пратса заборави да му је деда убијен, да изневери своју потребу за правдом и свој идентитет, или да унук Аугуста Пиночеа прихвати да му је деда убица и да затражи опроштај за његова злодела. Ниједан од два генералска унука никада на тако нешто неће пристати. А оно што ову причу чини готово митском јесте то што су некада давно њихови дедови сањали да ће ова два унука бити најбољи пријатељи… као браћа.