Свилајнчани љути на државу

Свилајнац – Недавним уласком аустријског „Пора” у Свилајнац, ова општина добила је још једног јаког инвеститора, али у локалној самоуправи нису задовољни начином на који им држава помаже у довођењу улагача, јер, како каже Предраг Милановић, заменик председника свилајначке општине, они су се одрицали да би привукли страни капитал, а не држава. То је разлог због којег предлажу измену републичке Уредбе о условима и начину привлачења директних инвестиција, сматрајући да је њоме Свилајнац стављен у други план.

„Пор” је, према Милановићевим речима, ушао у посед свилајначке Фабрике вијчаних елемената ВИС, исплативши пре неколико дана последњу рату укупног износа од 1.200.000 евра. Толико је аустријског грађевинарског магната коштала куповина предузећа некада чувеног по производњи елемената за аутомобилску, тракторску и камионску индустрију. Када „Пор” уложи обећаних 8.000.000 евра, погони у ВИС-у – који је читаву деценију грцао у финансијским проблемима „крунисаним” стечајем – послужиће за производњу железничких прагова. Најављена као најмодернија фабрика овакве робе у овом делу Европе, из које ће се снабдевати железнице Србије и региона, нови ВИС требало би да, каже Милановић, проради од идуће године.

Није само бечка компанија, која годишње остварује 2,8 милијарди евра промета, дошла у Свилајнац. Претходних година, у новоизграђену индустријску зону на ободу града доселиле су се стране фирме које су такође јаке у својој бранши: јапански „Панасоник”, холандско-француски произвођач хране „Три стан фреш”, израелски произвођач зачинског биља „Грин онли”... Упркос томе што се очекује да годишње сто Свилајнчана буде запослено у „Панасонику”, или томе што је „Три стан фреш” недавно напунио двомилиониту теглу краставцима из овдашњег атара, Милановић истиче да уредба мора да се промени.

– Свилајнац није проглашен подручјем од посебног интереса, што значи да инвеститори код нас добијају од 2.000 до 5.000 евра за сваког новозапосленог – дупло мање него у локалним самоуправама које су означене као посебне. Ми се залажемо да улагачи у свакој општини добијају исти износ – по 10.000 или по 5.000 или колико год евра – а да се пре тога направи „лична карта” свих места. Да се установи где је која производна грана потребна – каже Милановић.

То би подразумевало, појашњава, да се на основу привредних потенцијала одреди да ли на неком подручју треба подстицати развој текстилне, електронске, прехрамбене индустрије и да се тежи довођењу инвеститора из тих „еснафа”.

– Тако би се уредба, која је у основи добра, претворила у тржишну, а не у бирократску меру. Уједно би биле спречене ситуације да инвеститор дође у општину где ће добити више новца, а онда се испостави да тамо нема адекватне инфраструктуре или не може да добије потребне дозволе. Свилајнац је три године градио индустријску зону и занемаривао, на пример, школство. Да зона не би зврјала празна одбијали смо од својих плата и одрицали се привилегија како бисмо изградили инфраструктуру, у тренутку када челници појединих општина у Србији имају и до два и по пута веће плате – закључује Милановић.