Непрестана духовна будност

Светогорска је улица у којој је рођен и одрастао Владета Јанковић. Политичар са дипломатским искуством, универзитетски професор на страни демократије, провео је у том делу града готово цео живот. Боравећи у дужим, краћим, службеним, приватним мисијама по свету, никада није остављао свој родни град. Оно што је важније, према њему никада није остао равнодушан.

У сваком поновном сусрету са Београдом, човек коме не споре да важи за господина српске политичке сцене, увек је осећао узбуђење, често и мимо свести, без одређеног разлога. За улицу неретко мењаног имена, али не и структуре, везују га нагомилане успомене и животно искуство.

Живо се сећа њеног изгледа из доба савезничког бомбардовања, памти склоништа, експлозије, "фронтовске" радне акције на рашчишћавању рушевина, млекаџије и ледаџије, па бакалница званих "Гранап" у којима се куповало на тачкице. Прича о трафици на углу Цетињске и Хиландарске, где је са дедом чекао на ред за цигарете које су продаване на комад, у фишеку. Прва кафана у којој је, уз сок од малине са содом, седео за столом, а ноге му једва дохватале под,  била је "Грмеч" или, како се тада звала, "Код Мусе Кесеџије".  

Сирене уместо мигаваца

Потпредседнику Демократске странке Србије данас много шта изгледа битно другачије. Неке улице се мењају или чак нестају, док се рађају  нове, можда светлије и раскошније, али још без шарма и патине. Само малобројне, као Светогорска, испод наноса модерног доба чувају дух традиције.

– Рођен сам у Улици Жоржа Клемансоа, која се касније звала Лоле Рибара, а сада јој је враћено старо име Светогорска. За тај део општине Стари град вежу ме најранија сећања. У школу сам ишао у Дечанској улици. Непосредно после рата, насред Светогорске, играли смо фудбал. Није било саобраћаја и веома смо се љутили када би наишао неки аутомобил да нас прекине. Уместо мигаваца, на раскрсници они су свирали једном уколико иду право, два пута за десно и три пута ако иду лево. У то време Београд је имао потпуно другачији мирис, можда због мноштва коњских запрега око пијаца и фијакера којима се ишло на железничку станицу… Не само што није било мириса бензина него је био и осетан мирис балеге, прашине и, у рану јесен, бостана. То су некадашњи мириси Београда, мириси дела града у којем сам одрастао и живео. Као студент, са друштвом из краја ишао сам у кафане на потесу од "Зоре" до "Боке", преко "Морнара" и "Народне кафане" (на месту данашњег Дома омладине), бифеа "Прозор",  "Грмеча", и старе, сутеренске "Липе", у којој је била и куглана, "Српске кафане" и "Бриона". На истом месту где и данас, преко пута "Политике", била је апотека, онда звана "Код Мандила". У улици је био касапин Тасић, две пиљарнице, а стизало се и до књижаре коју је, пре национализације, држао легендарни голман Милован Јакшић, звани "Ел Гранде Милован". Данас је много тога измењено, али неки кључни пунктови нису. На споју са Хиландарском био је и остао Радио Београд, у коме је после рата радио биоскоп "Авала". Ту сам први пут гледао совјетске филмове "Камени цвет" и "Коњић Грбоњић". Светогорска је, данас, једна од најпрометнијих саобраћајница у граду.  Ново обележје улици, пресудно важно, свакако је дало позориште Атеље 212. Чим је, почетком шездесетих, подигнуто, као да је обојило читаву улицу, посебно присуством славних позоришних личности, од Цице Перовића и Слободана Алигрудића до Михиза и Зорана Радмиловића, које су запоселе и оближње кафане – казује Владета Јанковић.

Грађанска пристојност опхођења, по његовом мишљењу, не може се изгубити: све је одувек  зависило од појединца, од човека. И нешколован човек, одрастао на селу, често је у понашању, речи и гесту отменији од такозваних урбаних легенди, каже он. Оно у шта је уверен јесте да је на лицу Београда видљив општи економски напредак.

– Градске власти имају, наравно, свој буџет, и то врло обилат, али доста, поготово кад су у питању велики инфраструктурни захвати, природно долази из Републике. Улице су поплочане, боље осветљене, фасаде освежене, а проблем паркирања по тротоарима, који је просто понижавао људе, углавном је решен. Битно је, на крају крајева, да све иде у добром правцу за Београђане. Мање је добро што се политичке странке отимају око заслуга. Како ја видим ствар, власт у граду је подељена у мери у којој треба делити и одговорност и евентуална признања. Страначка пропаганда, када је себична и безобзирна, у крајњој линији иде на штету становника града – сматра високи функционер ДСС. Загађеност ваздуха, по његовом мишљењу, мора добити приоритет у решавању проблема Београда.

– Не смемо се ослонити на то да нас кошава спасава. Кажем то, свестан огромних трошкова који су повезани са решавањем овог проблема. Памтим Лондон крајем педесетих година, када сам гледао како аутобус мили кроз центар, а испред њега иде човек са белом крпом на мотки и показује му пут – толико је била густа магла, у ствари смог, од којег је у једном тренутку смртност заиста алармантно учестала. Онда је њихова држава донела Закон о чистом ваздуху. Уведени су филтери, забрањено је коришћење угља, редукована емисија гасова у атмосферу, индустријских одлива у реке. За неколико година ваздух у Лондону, где и иначе има много зелених површина, постао је готово као на селу, а сећам се да је недавно у Темзи, тик поред зграде Парламента, упецан – лосос. Код Енглеза је прорадио инстинкт самоодржања, јер је живот постао немогућ. Код нас криза још није попримила те облике, али ситуација јесте забрињавајућа.

Спасити "Знак питања"

На примеру неких других земаља морамо да научимо да животна средина нема цену, а да се може сачувати ако грађани испоље довољно самосвести, дисциплине, па и спремности на одређена одрицања, каже Јанковић.

Претенциозне грађевине не завређују пажњу, док строгу елеганцију зграде некадашњег Протокола на Теразијама он посебно издваја.

– Волим и трагове оријента, каква је кафана "Знак питања". Било би неопростиво када би она променила сврху, или била замењена неком другом грађевином, а таква опасност постоји – недвосмислен је наш саговорник. Кључ који одређује стил живота у Београду држи свака генерација понаособ.

– Свака има свој хумор и својствени шарм. Али, оно што одређује дух и атмосферу о којима волим да мислим да су прави београдски јесу велика мера толеранције према различитостима, осећање смешног и на сопствени рачун, као и нека вечна радозналост, што је друго име за  духовну будност. Тек ако би се то изгубило, Београд би изгубио карактер и душу – запажа Владета Јанковић.