Бег из сиве свакодневице

Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба, а у њему ђачке екскурзије! Ако се не деси нека несрећа! На екскурзији смо нешто, што нам је важно, учинили први пут или смо очекивали да ће тако бити! Или смо хтели да буде! И то се памти за цео живот! Велике наде и велике жеље носе велике емоције. Коме се жеље остваре, тај се хвали, а коме не – тај је „у бедаку”, па се ухвати флаше или нечег горег...

Школске екскурзије су велика брига за ђаке, њихове родитеље и наставнике. Деца би да оду што даље и да се проведу што је могуће боље! Родитељи су на муци како да исфинансирају путовања на атрактивна и скупа места, колики џепарац да дају да се њихово дете не разликује много од других по томе шта ће моћи да плати, да може да телефонира, да купи себи нешто, ако може ексклузивно. А наставници брину како да безбедно путују и да се сви срећно врате! Ко ће дежурати и како? Како предвидети који ученик ће бити проблем или може имати проблем? Где их пустити да иду сами, а где ићи са њима?

Зашто уопште ићи на екскурзију, или зашто школе организују екскурзије, када је све тако компликовано? Екскурзије су део планираних активности које треба да допринесу проширивању знања стечених у школи, осамостаљивању и међусобном зближавању ученика, као и њиховом бољем упознавању са наставницима изван школе, где су главне тачке сусретања свих само учење и оцењивање.

Некада су циљеви екскурзија били: упознавање наше домовине „да бисмо је више волели”, посете историјским местима, јачање другарства и пријатељства итд. Али је увек, па и тада, било ситних глупости, великих радости и ризика. Посете музејима и другим храмовима културе одавно су мање важне од ноћног провода у дискотеци. У међувремену су дошла нека „вунена времена” која трају већ двадесет година. Екскурзија је постала бег из сиве свакодневице, колико за ученике толико за наставнике; да се тамо где се иде може нешто практично и корисно добити одмах (на пример, купити јефтинији сир, чизме или бунда), и најзад, да се путује негде да би се по повратку кући могло рећи да си тамо био (није важно колико си времена провео и шта си радио)!

А сада бисмо да нам екскурзије буду нешто друго. Није нам баш јасно шта, само да деца и родитељи буду задовољни и не мисле да су улудо трошили новац, а да наставници успешно обаве свој задатак. На екскурзијама се могу десити лоше ствари, али такви догађаји су једнако присутни у ученичкој популацији и међу наставницима и у школској средини, без путовања. Нема ничега међу децом чега нема међу одраслима. Питање је како организовати путовање да се немили догађаји предупреде, односно преживе са што мање штетних последица.

Неопходна је припрема како у школи и одељењу, тако и у кући ученика. Лако је рећи, али тешко је учинити. Најсигурније су оне ситуације када се све три стране договарају око битних ствари, почев од тога где се и зашто иде. Ученике подстичу да направе план путовања кроз наставне активности (географија, историја, уметност, језик). Са родитељима треба дискретно проверити ризике за сваког ученика и постићи договор о томе колико новца да понесу, колико слободе ће имати у току путовања, колико ће бити могуће испунити њихове индивидуалне жеље. Најважнији је уговор са ученицима у вези с тим шта се сме, а шта не сме. Унапред тражити да се изјасне и евентуално одустану они који те услове не могу да испуне. Праве се посебни договори са формалним и неформалним вођама ученика који крећу на екскурзију. Наставници који путују са децом формирају тим који дели обавезе надгледања, контроле и давања подршке у току 24 сата дневно, од поласка до повратка кући.

Екскурзије су лепе и корисне, али и ризичне, јер су свет и живот постали такви. Нећемо решити проблем ако забранимо екскурзије. Али биће још горе ако пустимо да ствари теку тако како је сада.

Доктор психологије, научни саветник Института за педагошка истраживања у Београду