Раскошна таписерија добра и зла

Професори социологије реконструисали су недавно у ,,Политици” мапу наших елита и критеријуме њихових формирања. Од судбоносног интереса су ипак учинци тих елита (с обзиром на распоред друштвене моћи, вредносни систем, одрживи развој и напредак друштва): учинци су онеспокојавајући, заправо прилично бедни. Србију видим као трагични Жерикоов „Сплав Медузе”.

Елите (политичка, економско-финансијска, научна, уметничка, државно-бирократска) по дефиницији су издвојене, а тачно је да „затворени круг елита” омогућују: одсуство праве социјалне државе (дискриминација сиромашног сталежа) и ригидна политичка партократија.

Имајмо у виду да се управо у елитама гнезде мафије (царинска, путна, фармацеутска, просветна, нарко), да смо захваљујући елитама међу првима по беди егзистенције (болести, смрти, сиромаштву са енормном инфлацијом и ценама), правној аномији, корупцији, бескрајној транзицији; а последњи смо по образовању, европским стандардима, националном дохотку, кредибилитету за стране инвестиције, продуктивности. И, гле чуда, свему упркос, претендујемо на статус „лидера у региону”!

Због бесперспективности, угрожености елементарног опстанка и лоше просвете бежи се у ирационално, у анархију, у секте, митску прошлост па и ортодоксни наци-фашизам.

Део елите су и наши „министри-феудалци” (без законске обавезе да реферишу о утрошку енормних финансија, нпр. фамозни „коридор 10” и сл.). То су и челници војне елите који, пошто су победили НАТО (окићени бројним генералским ширитима), сада сеодмарају у Хагу. Научна елита је у приличном концептуалном и материјалном хаосу. Уметничка је маргинализована иако она, уз целину културе, чини духовну физиономију нације (изгубљеног компаса, без праве критике и регулисаног уметничког тржишта, са превагом популизма над елитним поетикама): при евентуалном заснивању културне парадигме вратити се Ничеу јер је култура у центру његовог филозофирања, уз трајни захтев „превредновати све вредности”.

У међувремену, наше елите мирно ткају своју таписерију „Добра” и „Зла” без сигнала да ико ишта смера против њиховог посла.

П. С. У замишљеном дијалогу, Лаза Костић импутира Његошу: „Најцрњи враг је Србин себи сам”; а мајстор игре парадокса Бернард Шо упозорава: „Разуман човек се прилагођава свету. Само неразуман човек чини напоре да свет прилагоди себи!”

*Уметнички критичар