Raskošna tapiserija dobra i zla

Profesori sociologije rekonstruisali su nedavno u ,,Politici” mapu naših elita i kriterijume njihovih formiranja. Od sudbonosnog interesa su ipak učinci tih elita (s obzirom na raspored društvene moći, vrednosni sistem, održivi razvoj i napredak društva): učinci su onespokojavajući, zapravo prilično bedni. Srbiju vidim kao tragični Žerikoov „Splav Meduze”.

Elite (politička, ekonomsko-finansijska, naučna, umetnička, državno-birokratska) po definiciji su izdvojene, a tačno je da „zatvoreni krug elita” omogućuju: odsustvo prave socijalne države (diskriminacija siromašnog staleža) i rigidna politička partokratija.

Imajmo u vidu da se upravo u elitama gnezde mafije (carinska, putna, farmaceutska, prosvetna, narko), da smo zahvaljujući elitama među prvima po bedi egzistencije (bolesti, smrti, siromaštvu sa enormnom inflacijom i cenama), pravnoj anomiji, korupciji, beskrajnoj tranziciji; a poslednji smo po obrazovanju, evropskim standardima, nacionalnom dohotku, kredibilitetu za strane investicije, produktivnosti. I, gle čuda, svemu uprkos, pretendujemo na status „lidera u regionu”!

Zbog besperspektivnosti, ugroženosti elementarnog opstanka i loše prosvete beži se u iracionalno, u anarhiju, u sekte, mitsku prošlost pa i ortodoksni naci-fašizam.

Deo elite su i naši „ministri-feudalci” (bez zakonske obaveze da referišu o utrošku enormnih finansija, npr. famozni „koridor 10” i sl.). To su i čelnici vojne elite koji, pošto su pobedili NATO (okićeni brojnim generalskim širitima), sada seodmaraju u Hagu. Naučna elita je u priličnom konceptualnom i materijalnom haosu. Umetnička je marginalizovana iako ona, uz celinu kulture, čini duhovnu fizionomiju nacije (izgubljenog kompasa, bez prave kritike i regulisanog umetničkog tržišta, sa prevagom populizma nad elitnim poetikama): pri eventualnom zasnivanju kulturne paradigme vratiti se Ničeu jer je kultura u centru njegovog filozofiranja, uz trajni zahtev „prevrednovati sve vrednosti”.

U međuvremenu, naše elite mirno tkaju svoju tapiseriju „Dobra” i „Zla” bez signala da iko išta smera protiv njihovog posla.

P. S. U zamišljenom dijalogu, Laza Kostić imputira Njegošu: „Najcrnji vrag je Srbin sebi sam”; a majstor igre paradoksa Bernard Šo upozorava: „Razuman čovek se prilagođava svetu. Samo nerazuman čovek čini napore da svet prilagodi sebi!”

*Umetnički kritičar