Како смо потрошили 55 милијарди евра

Да је, као што није, током последње деценије држава била мање социјално дарежљива, а више инвестирала Србија би данас изгледала потпуно другачије. Наша бизарна математика показује да је за 55 милијарди евра, колико је према рачуници економисте Млађена Ковачевића стигло за 10 година, могло да се направи неколико Коридора 10, 200.000 вртића, исто толико школа, 400.000 локалних мостова, модернизује комплетна железничка мрежа и још много тога.

О колико великим парама је реч показује податак да је за тај новац могло да се изгради око 500.000 станова од по 60 метара квадратних. И то ако квадрат кошта 2.000 евра.

Овако око пет милијарди евра годишње, колико је у нашу земљу стизало током протекле деценије, највећим делом је потрошено за „пеглање” разних минуса. Почевши од буџетског, преко дефицита платног биланса, па до мањка у трговинској размени.

Рачуница Мирослава Здравковића, уредника „Макроекономије”, показује да је највећи део пара отишао на покривање јаза у спољној трговини. То што смо много више увозили него извозили платили смо око 50 милијарди евра. Здравковић каже да је раст девизних резерви за око девет милијарди евра смањио укупан обим потрошње, али смо зато безмало половину тог износа издвојили за плаћање камата.

– У последњих неколико година минус у државној каси износи око 1,5 милијарди евра. То значи да је за нешто веће пензије и плате запослених у јавном сектору потрошено неколико Коридора 10. Јер је трошак буџетског дефицита приближно једнак цени Коридора – каже Здравковић.

Јесте, али да смо Србију премрежили аутопутевима онда би грађани и пензионери били социјални случајеви, додаје Александар Стевановић, сарадник Центра за слободно тржиште.

– Нисам сигуран да би било ко на власти, а да мора да бира између ове две ствари, донео другачију одлуку – каже наш саговорник.

И заиста. Пре 10 година просечна плата у Србији била је нешто мало већа од 6.000 динара – једва 200 тадашњих марака. Данас је око 37.000 динара. Пензије су биле још ниже. Тако је, на пример, 2001. године просечна пензија била око 4.500 динара. Током претходне деценије лична примања грађана расла су око 11 одсто годишње. Истовремено, у периоду пре кризе, продуктивност је расла по дупло нижим стопама и у просеку износила 5,5 одсто. Што опет значи да смо дупло више трошили него што смо зарађивали. Стандард грађана је највише порастао током 2002. године када су плате скочиле за трећину, а пензије повећане за око 16 одсто. Истовремено, привредни раст те године износио је 4,3 процента.

Због свега тога баратање протраћеним парама за економисту Александра Стевановића нема превише смисла. Поготово што је његова рачуница о приливима новца у Србију прилично скромна. За разлику од Томислава Николића, који је израчунао да је у нашу земљу током протекле деценије стигло 100 милијарди евра, Стевановић тврди да је новца било чак пет пута мање. Јер сваки прилив подразумева и одлив. Реално је, каже, рачунати само раст задужености увећан за отписане дугове и приходе од приватизација.

А шта кажу званични подаци Народне банке Србије? Само у последњих седам година, на пример, на име дознака, односно коверти које су из иностранства рођаци слали грађанима Србије, слило се безмало 20 милијарди евра. За последњих десет година стигло је 17,5 милијарди евра нових кредита. Наиме, за толико су укупна коришћења страних зајмова била већа од укупних отплата главнице, објашњавају у НБС. У последњих седам година стигло је 13,65 милијарди евра страних инвестиција и 1,8 милијарди евра од донација. Кад се подвуче црта, као коначан резултат добије се више од 50 милијарди евра. С тим што је сума нешто већа, јер из НБС нисмо добили податке о висини дознака, донација и инвестиција од 2001. до 2004. године.

– Али шта се кога тиче како су грађани и предузећа трошили новац од кредита које су узимали и од коверти које су добијали од рођака из иностранства. И шта држава има с тим? Од кад власт одлучује о томе како ће појединци трошити паре – пита се Стевановић и додаје да није било неке „фантастичне злоупотребе пара” као што се на први поглед чини.

Данијел Цвјетићанин, професор на Сингидунуму, каже да је свашта могло да се купи за проћердане милијарде. Али је још боље питање – како смо их улудо потрошили ако је толико економских саветника седело у Влади Србије, а уз то су нас стално контролисали и ММФ и Светска банка и многе друге међународне институције.

Током целог овог периода било је више спремности да држава буде социјално дарежљива него да инвестира, оцењује Горан Николић, сарадник Центра за нову политику. Могли смо, а нисмо, да завршимо аутопут до Чачка и без фамозног Хеленик плана, обилазницу око Београда, неколико мостова у престоници, модернизујемо железничку мрежу, каже наш саговорник.

– Али онда би и плате и пензије биле много ниже. И то је цена коју бисмо морали да платимо, а која не верујем да би нам се свидела – закључује Николић.